Ekipa Partizana večeras u okviru sedmog kola Evrolige gostuje Parizu.
Nakon tri vezana poraza (Virtus i Monako u Beogradu, pa potom i rašrafljivanje od Fenera u Istanbulu), Partizan će pred velikim brojem svojih navijača, protiv jedne od najnezgodnijih ekipa u čitavoj Ligi, pokušati da se vrati na pobednički kolosek.
Tim povodom, na sajtu Velikih priča možete pročitati tekst o Parizu. O tome kako je klub nastao, kako se razvijao, i kako je postao ono što danas jeste – najnovije čudo evropske košarke.
Za Ergina Atamana može se reći svašta. I da je jezičav, prgav, i nadoubdan, i da je namazan, često drzak a ponekad i veoma bezobrazan. Da je temperamentan, tvrdoglav, beskompromisan i surovo iskren, da voli da zakuka nakon svake sudijske odluke.
Za Ergina Atamana može se reći svašta, ali ne baš bilo šta. Ne može se reći, na primer, da je loš trener, ne mogu se osporiti njegovi trofeji, rezultati, njegova sposobnost da, čak i kada sedi na klupi tima koji ima basnoslovan budžet i u kom sve vrvi od vrhunskih (a to često znači i veoma egoističnih) igrača, ukroti temperamente svojih superstarova i od njih načini savršeno usklađenu i naštimovanu mašinu za mlevenje. Baš kao što se ne može reći ni da se za 27 godina provedenih u trenerskom poslu, odnosno 17 sezona nadmetanja u najjačoj košarkaškoj ligi Evrope, nije nagledao svega i svačega.
Ali nikada nečega poput ekipe Pariza.
“Večeras smo doživeli nešto veoma neobično”, izjavio je trener Panatinaikosa nakon utakmice trećeg kola Evrolige, u kojoj je njegova ekipa poražena od Pariza. “Za sve ove godine koje sam proveo u Evroligi, večeras sam se prvi put susreo s košarkaškim stilom koji je toliko atipičan. Ekipa Pariza je odigrala jednu veoma brzu utakmicu, uglavnom su šutirali već nakon 5-6 sekundi, dok su defanzivno bili veoma agresivni.”
I nije Ataman jedini koji u igri Pariza pronalazi nešto “atipično i neobično”. Zapravo, verovatno će ove sezone većina evroligaških trenera i igrača nakon utakmice s Parizom reći upravo ono što je rekao i Ataman. Jer, košarkaški klub Pariz zaista jeste veoma nekonvencionalan. I to u svakom segmentu: od razvojnog puta kojim su do Evrolige došli, preko stila igre koji furaju i košarkaške filozofije na koju se oslanjaju, pa sve do načina na koji biraju igrače i trenere.
Ceo tekst možete pročitati na ovom linku.
Tagovi
