Metju Palmer je energično otpočeo svoje delovanje specijalnog izaslanika državnog sekretara SAD za Zapadni Balkan, „okupljanjem“ ministara iz regiona na Strateškom forumu na Bledu početkom septembra, od čega je, kako to već biva, u etru ostao sam grom koji je udario u avion srpskog šefa diplomatije i priča o ulozi Palmerove supruge u rešavanju odnosa Beograda i Prištine.
Reč je, naravno, o šali ministra Ivice Dačića koja je, opet kako to već biva kada se previše šali, preneta pomalo nespretno, tek ostalo je sve na Dačićevoj verziji izreke „odakle ti je žena, odatle si i ti“ i osmeha Metjua Palmera koji sasvim dobro zna i srpski humor, a iznad svega odakle je.
Trivijalnosti ovog tipa često mogu da skrajnu suštinu nekih poteza na globalnom planu, a imenovanje Metjua Palmera za specijalnog izaslanika – samo po sebi je svojevrsni tektonski poremećaj.
Sama funkcija specijalnog izaslanika na ovim prostorima, preciznije u Srbiji, ima veću težinu nego što se u američkom birokratskom sistemu može zamisliti, jer je direktna asocijacija na Ričarda Holbruka i njegove izuvene cipele dok sedi sa predstavnicima OVK crtajući budućnost Balkana kakva nije bila u zamislima srpske javnosti. I svako posle Holbruka ko bi se pojavio sa nekom vrstom te uloge „specijalnog izaslanika“ imao bi težak zadatak da, kako to Amerikanci kažu, popuni njegove cipele, makar one bile i izuvene.
Američki „Atlantik“ je pre par meseci objavio veliku priču o „kraju američkog veka“, uz podnaslov „Šta život Ričarda Holbruka govori o propadanju Pax Americane“. Američki vek, koji je trajao od Drugog svetskog rata, završio se ovih godina, a simbolično je svoj vrhunac imao u dejtonskoj kreaciji Bosne Ričarda Holbruka koji je sudbinu balkanskog bureta baruta vezao za američki upaljač.
Zagrebački „Globus“ je, recimo, nedavno – baš u tekstu o povratku SAD na Balkan – pisao kako su Holbruku mnogi zamerali što je bio „preterano sklon Slobodanu Miloševiću, koji je otkrio njegovu ljubav prema srpskoj viljamovki“. Zapravo je reč o šljivovici, ali niti je Holbruk imao preteranu sklonost ka rakiji, kao što nije bio on potreban Miloševiću da bi se otkrila njegova sklonost ka američkom viskiju, baš kao što mu višesatno pražnjenje časa sa Holbrukom nije mnogo dobrog donelo u političkoj karijeri, za koju je bila vezana i sudbina Srbije.
Ali danas je možda baš zato Bosna, ova današnja koja godinu dana ne može da formira vladu, simbol opadanja Pax Americane.
„Kako su se SAD povukle, Bosna je postala geopolitički vakuum. Vakuum koji je polako popunila Rusija; zasada je sve meka moć: igranje na kartu pravoslavnog jedinstva, dostupni krediti za lokalne kompanije sa vezama sa partijskim šefovima, dug koji se pretvara u politički uticaj“, pisao je „Atlantik“ analizirajući odnose srpskog dela BiH sa ruskim vlastima i „težnjama Rusije da preko uticaja na Srbe drži Bosnu izvan NATO-a.“
Tu u igru ulazi Metju Palmer, čovek koji nije nova pojava na Balkanu i koji na ove prostore može da vrati Pax Americanu.
Kada je postavljen na mesto specijalnog izaslanika, Stejt department je u ne previše opširnom saopštenju naveo da će u svojoj novoj ulozi Palmer „upravljati naporima da se ojača američki diplomatski angažman u podršci miru, stabilnosti i prosperitetu regiona i da će se usredsrediti na integraciju zemalja Zapadnog Balkana u zapadne institucije“.
Sve je snažniji konsenzus da su Amerikanci proteklih godina „zapostavili ovaj deo Evrope“ i da se sada „snažno vraćaju na Balkan“.
Prema tim tezama popuštanje je dovelo i do takvih soliranja lokalnih glavešina da je Ramuš Haradinaj mogao svojevoljno da nametne takse od 100 odsto, uprkos vašingtonskim porukama da se neće sesti za pregovarački sto sa njima dok se takse ne ukinu.
U međuvremenu, Pompeo je pozvao predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Njujork. Zapadne zemlje su poručile da Srbija treba da prestane da lobira za povlačenje priznanja Kosova, a Priština mora da ukine takse.
Ne može se smetnuti sa uma ni da u ovoj postavci gde dve strane treba da popuste, jedna ne bi imala šta da popušta da takse nisu uvedene, ali sve upućuje da SAD kao nekada preuzimaju stvari u svoje ruke.
Holbruk je svojevremeno bio na direktnoj liniji sa Bilom Klintonom i često se u komunikaciji preskakao generalni sekretar Voren Kristofer (ne protivno njegovoj volji, naravno), a Palmer će kao specijalni izaslanik za Balkan zadržati i poziciju zamenika pomoćnika državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja, dakle u konstelaciji odnosa u kojima Balkan i nije centralno svetsko žarište, imaće manevarskog prostora u svojim rukama.
Kao specijalni izaslanik Majka Pompea, inače, rekao je da su tri njegova glavna cilja: podsticaj otvaranju pregovora o pristupanju Evropskoj uniji za Skoplje i Tiranu, povratak dijalogu Beograda i Prištine i traženje rešenja za funkcionalnost Bosne i Hercegovine.
Dakle, pregovori Beograda i Prištine su raskrsnica sa koje će se rešavati rupe na ostalim putevima Metjua Palmera na Balkanu: učvršćivanje (severno)makedonskog pitanja koje je dobrim delom iz američkog ugla rešeno Prespanskim sporazumom, ali i Bosna koja je simbol „američkog veka“.
O promeni, nijansiranoj ali promeni, američkog pristupa, primetio je zagrebački „Globus“, govori i jedna formulacija u saopštenju Stejt departmenta o novim zadacima Metjua Palmera. Govori se o integraciji Zapadnog Balkana u „zapadne institucije“.
Decenijama unazad govorilo se o evroatlantskim integracijama, što je „koncept“ ograničavalo na Evropsku uniju i Atlantski pakt, iliti NATO.
Zapadne institucije su mnogo širi pojam. Kosovo nije član Saveta Evrope, nije ni član Interpola, nije na kraju ni član Ujedinjenih nacija, ni Uneska.
S jedne strane se vrši pritisak na širenje kosovskog prisustva u „zapadnim institucijama“, a pošto Srbija ne želi članstvo u NATO-u, ili ako je to previše škakljivo pitanje da bi se uopšte otvaralo, termin „zapadne institucije“ daje manevarski prostor za razgovore bez zazora od „atlantske komponente“.
Dok se Džon Bolton pitao za nešto, neka druga kreativnost se čitala u „kreativnim rešenjima“.
Tek, Ričard Holbruk i nije dospeo u sam vrh američke administracije kao državni sekretar. Metju Palmer ne deluje kao diplomata sa toliko visokim ambicijama. I ima jednu prednost u odnosu na Holbruka. Šta god da se dogodi u narednim mesecima, i kakav god da bude njegov učinak, sigurno će dobiti dovoljno inspiracije za neki novi roman.
Tagovi
