Dok se pre pet godina u severnoj Kaliforniji vozila kući sa posla, jedna mlada žena bila je toliko ophrvana depresijom da je mogla da razmišlja isključivo o okončanju svog života.
„Nisam mogla da prestanem da plačem“, priseća se Sara, koja sada ima 38 godina. „Misao koja me je obuzimala čitavim tim putem bila je da sletim sa kolovoza pravo u močvaru, da se udavim.“
Uspela je da stigne do kuće, ali uskoro se vratila da živi kod roditelja, jer su lekari smatrali da nije bezbedno da živi sama. Nije mogla više ni da radi, pa je dala otkaz u firmi koja se bavila zdravstvenom tehnologijom.
Pokušala je sa različitim tretmanima: lekovima, mesecima u dnevnom boravku u bolnici, elektrokonvulzivnom terapijom, transkranijalnom magnetnom stimulacijom. Ali kao što je slučaj i sa trećinom – ili više – od 250 miliona ljudi koliko na svetu pati od depresije, simptomi su se nastavljali.
A onda je Sara postala prvi učesnik u jednoj neobičnoj studiji eksperimentalne terapije. Sada depresiju toliko drži pod kontrolom da je krenula na kurs analize podataka, preselila se u svoj stan i brine o svojoj majci, koja je pala. „U roku od nekoliko nedelja, suicidne misli su samo nestale“, kaže Sara, koja je iz razloga privatnosti dala samo svoje ime. „A potom je usledio jedan postepeni proces, tokom kojeg kao da sam dobila nove naočare kroz koje posmatram svet.“
Istraživači na Univerzitetu Kalifornije u San Francisku u Sarin mozak postavili su uređaj veličine kutije za šibice, koji pokreću baterije – neka vrsta „pejsmejkera za mozak“, kako su rekli – a koji je napravljen da detektuje moždane obrasce koji se ponavljaju kada je ona depresivna. Tada on šalje pulseve električne stimulacije kako bi odagnao depresiju.
Dvanaest dana nakon što je u avgustu 2020. Sarin uređaj počeo da radi, njen rezultat na standardnoj skali depresije pao je sa 33 na 14, a nekoliko meseci kasnije i ispod deset, što označava remisiju.
„Taj uređaj mi je oterao depresiju, omogućio mi da se vratim samoj sebi i da ponovo sagradim svoj život“, kaže Sara.
Ovo je prvi dokumentovani slučaj personalizovanja tehnike po imenu duboka stimulacija mozga, ne bi li se uspešno tretirala depresija. Potrebno je još mnogo istraživanja pre nego što postane jasno koliko efikasan pristup može da bude i na kojim sve pacijentima može da se primeni.
Duboka stimulacija mozga koristi se u lečenju Parkinsonove bolesti i nekoliko drugih poremećaja, ali je američki regulatori još nisu odobrili za depresiju, jer su rezultati studija još nekonzistentni. Dve studije su u poslednjih deset godina zaustavljene jer stimulacija nije delovala ništa bolje od placeba.
No u tim ispitivanjima nisu targetirane precizne lokacije ili obrasci električne aktivnosti u mozgu ljudi. Bio je to pristup „jedna veličina za sve“, kaže dr Darin Doerti, direktor neuroterapeutike u Opštoj bolnici Masačusetsa, koji je radio na jednoj od prekinutih studija.
„Depresija kod jedne osobe može da izgleda potpuno drugačije nego depresija kod druge“, kaže dr Ketrin Skangos, profesorka psihijatrije na UCSF i autorka izveštaja o Sarinom slučaju.
Dok se duboka stimulacija mozga uglavnom stalno primenjuje, Sarin uređaj omogućava primenu od šest sekundi kada prepozna obrasce povezane sa depresijom.
Cilj je, kaže dr Doerti, da stimulacija izmeni moždanu aktivnost i dovede do zdravijeg obrasca, kako bi se smanjili simptomi depresije.
Sara je nastavila da uzima i psihijatrijske lekove, a stimulacija nije eliminisala i aktivnosti koje joj izazivaju depresiju. No sada može da se bolje nosi sa svojom bolešću; ranije nije uspevala da donosi ni najmanje odluke, poput onog šta da jede.
Oko 30 odsto ljudi sa depresijom ne reaguje na standardne metode lečenja, ili su im nusefekti izrazito neprijatni i nepodnošljivi. Ali duboka stimulacija mozga košta na desetine hiljada dolara, a operacija za ubacivanje uređaja nosi sa sobom i rizik od infekcije.
„Naš zadatak je da ustanovimo kada je neko podoban za ovakvu vrstu intervencije“, kaže dr Helen Mejberg sa Ajkan škole medicine u Njujorku.
Tokom dvanaest meseci, broj slučajeva u toku dana kada je Sarin uređaj detektovao depresiju u njenom mozgu se smanjio ali je i dalje značajan, objašnjava doktorka Skangos.
Uređaj je nabaždaren tako da Sara ne može fizički da oseti stimulaciju, mada ona veruje da zna kada se to tačno događa jer upravo tada razvija „emotivnu distancu“ koja drži negativna osećanja „negde zatvorena“, kaže ona.
Jedno od pitanja je da li Sarini rezultati podržavaju teoriju da je kratka stimulacija mesta gde depresija počinje uspešna jer onemogućava mozak da se navikne na terapije. Ili, kaže dr Samir Šet, profesor na Bejlor koledžu medicine u Teksasu, da li bi Sarina potreba za veći broj manjih doza svakog dana mogla da znači da bi stalna stimulacija bila još efikasnija?
Istraživači očekuju da će proći još godine pre nego što ovakvi pristupi postanu odobreni.
Sara kaže da tek sada „uspeva da vidi stvari koje su prelepe u svetu, a kada sam bila depresivna, videla sam samo ono što je ružno“.
Tagovi
