„Pesma je snimljena u mom terminu gde se on drčno samopozvao…“: Džoni Štulić o „Mokrim ulicama“ i Dejanu Cukiću

„Taj Cukić je čista crna rupa – iskrivljava istinu, kao što ona iskrivljava prostor“, napisao je Branimir Džoni Štulić povodom intervjua koji je Dejan Cukić dao za aktuelni broj Nedeljnika.

Tema spora je pesma „Mokre ulice“ koju su njih dvojica snimili 1995. godine, o čemu je Dejan Cukić govorio za Nedeljnik. A Džoni Štulić je u svojoj objavi doneo drugačiju verziju.

Štulić je prvo citirao Cukićeve citate iz intervjua Nedeljniku.

“To je kraj 1995, kada je Džoni došao u Beograd da promoviše svoj prevod ‘Ilijade’. Svirao je na nekoj žurci pesmu ‘Moj galebe’ Olivera Dragojevića i to je ta njegova genijalnost da napravi nešto svoje. Naš zajednički prijatelj mu je rekao: ‘To moraš da snimiš.’ Džoni je odgovorio da nema dobru gitaru, a ovaj ga obavesti: ‘Dejan ima odličnu gitaru.” I dođe Džoni u studio gde smo mi završavali poslednju pesmu na albumu. Ostala je ta jedna i nije bila baš nešto. Neki moj pokušaj angažovanog teksta”, počeo je Cukić.

“Slušao je šta radimo i rekao je: ‘Daj da ja odsviram nešto u toj pesmi.’ Uzeo je gitaru, ne ide baš uz to što smo mi snimili, ali to je ta genijalnost Džonija. To su genijalni autori. Slušamo zajedno, okrene se ka meni i kaže: ‘Ovaj tekst je k..ac. Nisu za tebe političke teme u tekstovima, već ljubavne.’ Ja sam probao u toj pesmi neku angažovanost da prikažem: ‘Da li znaš, ovde je pod tavanica, da svi beže preko granica…’ Onda on otpeva i promeni politički kontekst u ljubavni. ‘Tamo gde se beži preko granice’, on: ‘Da li znaš da moja ljubav nema granice?’ I kažem: ‘Au!’ Onda me pita: ‘Kako ti se zove žena?’ – “Milica.” – ‘Eto vidiš, i to se rimuje!’”, naveo je Cukić u intervjuu.

A onda…

“Kad smo završili tu pesmu, on je izvadio papir i napisao ‘Štulić 50%, Cukić 50%’ i naterao me da potpišem. Ja sam rekao: ‘Važi.’ Onda je posle nekoliko godina došao do zaključka da je to više njegova pesma. Dopisivali smo se pre izvesnog vremena i ja sam na kraju počeo da mu persiram…. Ali znaš šta, taj njegov autorski genije je mogao da još da. I svi ljudi koji ga cimaju levo i desno mu oduzimaju snagu. Kad je tada izlazio iz studija, rekao je: “Eto bar sam nešto lepo uradio dok sam ovde.” To je i meni ostalo kao najlepša uspomena” rekao je Cukić u intervjuu za Nedeljnik.

Džonijev odgovor

Ja nisam došao u Beograd da promovišem prevod Ilijade – to je već prvo veliko iskrivljavanje, pogotovo jer on ne zna ništa o meni. No dok ova stvar još nije buknula u javnosti, on je bio, na primer, izvor službenih podataka o samom sebi – da sam ja gostovao na njegovoj ploči u pesmi „Mokre ulice“, što je čista laž, budući nikad u karijeri nisam nikom gostovao (beše na sto muka kako objasniti moje ili svoje prisustvo u toj pesmi, koje uzroči mnogu dignutu obrvu), dapače, „Mokre ulice“ sam snimio u svom terminu i na svom snimanju, na koje se on bezobrazno i drčno samopozvao, mnijući da sam mu upao u kombinaciju, jer sam mu predložio da se ispod teksta „Mokrih ulica“, pisanog mojom rukom, zajedno potpišemo, budući mi to bejaše nužno ad hoc osiguranje da mi pesmu ne ukrade (otvoreni studio mu je pod nosom ležao, i čim odem on će pesmu snimiti, otkako je video akorde i zapamtio melodiju i reči, i kako ću onda dokazati da je to moja pesma).

Takođe je u paketu sa time išla njegova izjava u to vreme (kad je videvši da ne dolazim odluči o prisvojiti pesmu) u novinama da smo se družili, što je druga laž, jer sam ga pre toga ovlaš video samo jednom, osamdeset treće, kad se zatekao kod mog (za potrebe medija) susreta sa Borom Čorbom.

Dakako, on pročita moj zapis o „Mokrim ulicama“ u Smijurijadi, pa tome prilagodi svoju zadnju priču, namerno dvosmisleno i uopšteno zboreći, kad se već u tuđu pesmu ugradio da to nije za podneti. No idem dalje na druge njegove laži.

Nisam uopšte svirao na nekoj žurci Moj galebe (opet njegova pretvorna bliskost), nego sam primetio da je tâ pesma bila popularna u Beogradu u to vreme, pa sam je odlučio snimiti, shodno, niko mi nije dao ikakve upute; zajednički prijatelj me je samo uputio na njega, kad sam tražio akustičnu gitaru, jer sa sobom imah jedino električnu.

Kad dođoh kod njih u studio – mračna noć je bila i vani hladno, a ja ne imadoh ništa posle toga u planu pre spavanja, te sam se zadržao više nego sam mislio unatoč tome što ostatak njegove ekipe bude kraj će odbojan prema meni (što mi se počesto svuda događalo, a da nikad ne saznam zašto), za razliku od njega, koji mi i predloži da popratim neku njegovu pesmu fingerpickingom (prebirao sam po gitari da vidim kakva je, rađe nikakva, ako se mene pita), što se potom ljubopitljivo snimalo. Kad sam prošao kroz tu pesmu, izašao sam iz jedne sobe u drugu (otkako se radilo o običnom stanu, preuređenom za potrebe snimanja u studio), seo na stolicu i za dvadeset minuta, ili najviše pola časa napravio potpuno novu melodiju, jer sam mu hteo, mislim, zorno pokazati kako se pesma radi, naime, ja sam i došao da ga pitam za gitaru jer znadoh da je napravio karijeru sa „A šta da radim“ , i sa ničim drugim, uostalom, preko dvadeset godina mu je to bila udarna pesma na svim nastupima (do „Mokrih ulica“), jer sad je, čini mi se, sa razlogom više ne izvodi. A za tu potpuno novu melodiju isto tako napravih i novi tekst; moliću lepo, ja sam daleko pre nj ega upotrebio tu reč „granice“ u pesmi „Idi za svojom sudbinom“ na „Fazanima“, a ktome u Beogradu sigurno u to vreme bejah visok do tavanice (za razliku od njega). On namerno pravi rupe u sećanju (ali zato itekako pamti nepostojeće stvari) da bi ispalo kako je to njegova pesma, kojoj sam samo malo promenio tekst, što je mračna laž.

Jer da je tako, nikad ga ne bih uspeo naterati da mi dade pola svoje dične genijalnosti i to na lepe oči.

Možete li to zamisliti? Nadalje, mi nismo završili pesmu, ja sam napravio i završio pesmu, imajući sve vreme gitaru u rukama, dok je on kraj mene sedeo sa očima većim od naočara, štaviše, ja sam tekst ne samo iznašao, nego i napisao, pa tako ispod jedne radne inačice tog teksta (otkako potroših nekoliko listova pišući tekst), pisanog mojom rukom, na poleđini studijskog (za oznaku kanala kod snimanja) papira sa zaglavlj em tog studija, stoji i njegov i moj potpis, ali bez ikakvih postotaka (opet laže, sem ako ih nije sam nadopisao). Ja sam ispočetka mnio, pošto sudim svet po sebi, da će on u jednom od razgovora ispričati kako je zbilja bilo, i otprilike sledeće reći: Ne znam zašto me je potpisao, jer nisam nežnikom ni mrdnuo, ali hvala mu – u tom slučaju dao bih mu deset posto za dobro društvo (poticaj ne spada u autorstvo).

Međutim, on je sledećeg desetleća rešio da je to skroz njegova pesma, što se videlo na TV za njegovog nastupa negde u Vojvodini, kad su potpisana četvorica autora tę pesme, D. Cukić, D. Cukić (njih dvojica), onda aranžer za tamburaše, i zadnji B. Štulić, što znači da on meni daje deset odsto za uslugu, premda sam ja tu pesmu objavio još za svog boravka u Beogradu devedeset pete, a on tek koju godinu potom, i unatoč tome što je to moja snimka, kao i video broj na kojem gostuje i gde me prati u pevanju mašući rukama (to je bio moj spot, ali Maksa Ćatović, posle razlaza sa Komunom, stavi iz inata njegovo ime uz moje, pogotovo jer mu je taj album tada izdao, rečju, jednim udarcem dve muhe), dakle, kad odlažah iz tog njegovog studija, posle potpisivanja teksta pesme pisane mojom rukom, on mi – izvalivši se na stolici kao buljubaša – reče: Hoću sutra da budem na snimanju (tad već postupaše kanda me ima u šaci, toliko se osilio), ja velim OK, jer šta sam napravio ako on sutradan ne donese gitaru, a ja mu zauzvrat poklonih pesmu. Kad sam je sutradan snimio, on će ponovo kao buljubaš a: Hoću da je stavim na DAT, te ponovo rekoh OK.

Zašto? Pa to mi nije bila najpreča briga, naime, nisam došao raditi posao sa nikim; rat je trajao i sve potonje mi je bilo usput i na moj trošak, ako tako mogu reći, uostalom, tako se u konačnici i pokazalo, jer pretrpeh neizmernu štetu – Čujte Srbi! kaza Arčibald Rajs.

Niti sam se ikad sa njim dopisivao, dapače, on je meni pre izvesnog vremena uputio mejl (persirajući sve vreme), i odgovorio sam mu (samo jednom) da se ispiše iz SOKOJA, kad se već upisao kao kompozitor tę pesme, pošto je to moja pesma, jer će ga inače „A šta da radim“ koštati kao deset „Mokrih ulica“, na što promrsi nešto pominjući svoju porodicu, ali kad ga priupitah u tom istom odgovoru na njegov mejl: Šta ti radiš u mom videu, nisam te zvao, ostadoh uskraćen za odgovor, dakako. Eto kako je bilo.