Posle smrti Dejvida Bouvija i objavljivanja raznih tekstova koji su žalili i slavili tog umetnika, jedan kolega upitao je na koje kreatore je Bouvi najviše uticao. „Na koje kreatore nije uticao?“, napisao je drugi. To je dobro pitanje.
Iako je lako prepoznati ono bouvijevsko na mnogim modnim pistama – ponekad otvoreno, kao u „Rok zvezdama“, prolećnoj kolekciji Žan Pola Gotjea iz 2013. u kojoj je kreator prikazao bouvijevski asimetrične pripijene kombinezone posute zvezdama, a ponekad prikriveno, kao prošle sezone kada je Hajder Akerman izveo na pistu manekenke s „fudbalerkama“ u košuljama s naramenicama i okovratnicima kontrastnih boja, a Alesandro Mikele iz „Gučija“ prekršio rodne stereotipe obukavši muškarce u odela na cvetove i iste takve košulje – njegov uticaj je zapravo mnogo dublji i neizbrisiviji od bilo kog pojedinačnog modela.
Zahvaljujući Dejvidu Bouviju moda je postala vidljiva – moda sistema, moda sile pop kulture; postala je neprestano promenljivi megalit koji danas poznajemo. Zato se njegov uticaj oseća ne samo u muškoj nego i u ženskoj odeći; ne samo u svakodnevnoj nego i u visokoj modi.
Dris van Noten, koji je od albuma Heroes napravio muzičku podlogu za svoju jesenju žensku kolekciju 2011. i koji je manekenima stavio frizure u stilu Zigija Stardasta, kaže: „On je otvorio veliku kapiju naše budućnosti i podstakao u nama kreativnost koja je i danas životno važna.“
Kada je reč o javnoj slici, legendama i letopisima modne istorije, skloni smo da romantično posmatramo „osobe od stila“ – muškarce i žene čija neumoljiva odanost određenom izgledu prevazilazi hirove popularne odeće i postaje trenutno prepoznatljiv potpis. Slavimo njihovo jedinstveno stanovište i ugledamo se na njih.
Dejvid Bouvi je nešto potpuno drugačije. Njemu nije bio važan stil. Važna mu je bila moda.
Važna mu je bila sposobnost promene izgleda kojom se lik koji predstavlja redefiniše odećom koju nosi. On je otelotvorenje stava da je ponovno otkrivanje sebe dragoceno, a njegov život i uspeh potvrđuju njegov stav, ne samo obožavaocima nego i stvaralačkoj zajednici koja mari za odeću. Iako su izvođači i kreatori često koketirali s preobražajima, on je utemeljio tu zamisao i od nje stvorio radno načelo.
Dejna Tomas, autorka knjige Bogovi i kraljevi: Uspon i pad Aleksandra Mekvina i Džona Galijana, zapaža da je u intervjuu iz 1976. godine Bouvi rekao: „Kad izađem na pozornicu, trudim se da nastup bude što bolji i zanimljiviji, i ne mogu samo da otpevam svoje pesme i odem. Mislim da i izgled izvođača koji želi zaista da zabavi gledaoce mora da bude usklađen s onim što radi.“
Shodno tome, naglašava dizajnerka Rozeta Geti, uprkos bujici na društvenim mrežama, na Instagramu i Fejsbuku gotovo da nema dve iste fotografije. „Imao je toliko izgleda“, kaže ona, a mnogi su bili predstavljeni javnosti na izložbi „Dejvid Bouvi jeste“ održanoj 2013. u Muzeju Viktorije i Alberta. Pokrovitelj izložbe, ne slučajno, bila je kompanija „Guči“. (Izložba je od tada na turneji i trenutno je u muzeju Groninger u Holandiji.)
Svaki taj izgled ima sopstvenu snagu i posledice: mod iz 1966, metalizirani kosmonaut s albuma Space Oddity iz 1969, razgolićeni i našminkani Zigi Stardast četkaste frizure, uznemirujući dekadent s albuma Aladdin Sane i kao scenski lik Halloween Jack, stroga crno-bela odeća scenskog lika Thin White Duke, pastelne boje i falte turneje Serious Moonlight, istoricizam raskomadane britanske zastave, delo Aleksandra Mekvina, za album Earthling iz 1997. i tako dalje.
No, njegov najtrajniji doprinos rastućoj pripovesti odeće jesu teorija i strategija iza svih promena i iznenađenja. Kao što je napisao 1980. u pesmi Fashion:
„Slušaj me – ne slušaj me / Pričaj sa mnom – ne pričaj sa mnom / Pleši sa mnom – ne pleši sa mnom.“
Tekst je objavljen u Njujork tajmsu na srpskom jeziku, u izdanju Nedeljnika, kada je Dejvid Bouvi preminuo. Pet godina kasnije podsećamo se priče iz drugog ugla o legendarnom muzičaru…
Tagovi
