Dok se pitam ko uopšte čita moju kolumnu, imam tu misao da su priče kao neka pisma koja pišem ljudima koje ne poznajem. Tamo negde, neko otvori stranicu s mojim tekstom i pročita ga ne znajući ko sam ja, kao što ja sada, dok pišem, ne znam ko si ti. Ima nečeg, u isto vreme tako suludog i tako važnog, u tom slepom razgovoru.
Ljudi kažu da kad izgubiš jedno čulo, druga ti se izoštre. Ti mene sada ne vidiš ali me kroz reči čuješ i preciznije nego da sedim ispred tebe i gledam te u oči. Da sam tu, bilo bi toliko spoljnih distrakcija – lice, telo, odeća, odakle sam došla, kuda idem, kako pričam, šta rade ruke dok pričam, kuda gledaju oči, šta mi skreće pažnju, kako ti izgledaš, šta ti radiš dok pričam, šta želiš da čuješ, šta ja želim da ti o meni misliš… Kako izoštriti čula a istovremeno zadržati svih pet i zašto odgovor tražim u pisanju?
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU OD 24. NOVEMBRA, DIGITALNA IZDANJA NA NSTORE.RS
UZ NOVI NEDELJNIK DVA POKLON MAGAZINA
MEDICINA DANAS Srđan Valjarević otkriva: Moje dve godine sa postkovidom
I HIT MAGAZIN „ISTORIJA“
