Spremajući knjigu o Ðinđiću, koju na poklon dobijaju svi čitaoci aktuelnog Nedeljnika, čitao sam „Javno mnjenje“, jedno od najpoznatijih dela Jirgena Habermasa kod koga je Ðinđić radio postdoktorat, a ne doktorat kako se navodi u većini njegovih biografija.
„Novine su se iz ustanova za objavljivanje vesti pretvorile u nosioce i vođe javnog mnjenja zbog toga što se u unutrašnjoj organizaciji pojavio jedan novi član – redakcija“, prolazim kroz knjigu koju mi je, čuvši šta spremam, doneo Srđan Valjarević.
Habermas objašnjava kako su za novine 19. veka važila pravila kako ih pokreću javne ličnosti, veliki novinari, pisci, ili su bile hobi aristokratije (zvuči poznato?, prim. aut.) Zatim od 1848. i Francuske revolucije mediji postaju plen vlasti (a ovo?). Svaki ozbiljniji političar ima svoj list (opa!). Tek sa uspostavljanjem građanske pravne države i sa legalizovanjem politički angažovane javnosti oslobađa se štampa, ona sada može da se okrene poslovnom uspehu jednog komercijalnog preduzeća.
„Objavljivanje oglasa pruža novu osnovu za kalkulaciju, i vratilo je novinarima karakter preduzeća orijentisanih na zaradu i već sredinom 19. veka nastaju mnoga izdavačka preduzeća. Publicistička autonomija urednika se osetno ograničava u onoj vrsti štampe koja se ne priklanja zakonima tržišta, već u prvom redu služi političkim ciljevima. U poslednjoj četvrtini veka formiraju se prvi veliki novinski koncerni, Herst u SAD, Nortklif u Engleskoj, Ulštajn i Mose u Nemačkoj.”
Meni je to bilo zanimljivo pošto je Ðinđić bukvalno po ovim tezama pokušao da uredi medijsko polje. Čak je i sam našao ovde tada nepoznati Nortklif da kupi Večernje novosti, čemu sam bio svedok. Nezavisnost medija, dakle, tako je jednostavna stvar – slobodan protok reklama i nezavisne redakcije. Ðinđić je to prvo uradio spasavajući najstariji dnevni list Politiku, kada je preko Boda Hombaha završio da VAC za 24 miliona evra kupi 50 odsto akcija tog lista, a država zadrži uređivačku politiku. To se naziva kao loša privatizacija, iako je Politika dobila najmoderniji i najskuplji prelom svih vremena, by Mirko Ilić, specijalni font, redakciju sa 300 ljudi, štampariju, najdeblje novine…
Nema demokratije bez velikih gradova, a u Srbiji je pre sto godina bilo samo pet gradova sa više od 5.000 stanovnika. Ni liberalne ideje nikad nisu bile posebno popularne, čak ni u centru Beograda u kojem uglavnom žive ljudi koji su se obogatili na poslovima sa državom ili na državnim tantijemama
Ali nešto drugo je ovde još zanimljivije. Naši mediji nalaze se u 19. veku (to kaže jedan od najvećih filozofa sveta) a opozicija traži nekoliko gostovanja na RTS-u, kako bi izašla na izbore 2022?! Jedini monopolista ovde je magazin SAT, koji drži 70 odsto tržišta magazina o automobilima, a drugi, negde na ivici, ovaj list, sa 30-40 odsto tržišta političkih i ekonomskih magazina, kako kaže Komisija za zaštitu konkurentnosti, što znači da u ovoj zemlji samo Nedeljnik, na primer, ne može da kupi Vreme, ili Vreme Nedeljnik. Sve ostalo je OK.
Kada se sve bude završilo kao sa Svetskom ekonomskom krizom, biće jasno da je kriva deregulacija. Pohlepa je glavna odlika i politike i krupnog kapitala, čemu i služe zakoni, od ograničenja mandata do pravila na berzi. U ovoj državi stvari bi bile drugačije da se Telekom privatizovao na vreme. Ovako, 200 miliona ovde, 30 onde…
Nije to čudno u zemlji koja nikad nije prihvatila rušenje Berlinskog zida. Treba biti fer pa reći da su Slovenija, i malo manje Hrvatska, bile najspremnije za kapitalizam. I da se po toj osnovi i cepala Jugoslavija. Milošević je bio posledica, a ne jedini krivac. Nil Klark piše da je pred 5. oktobar u Srbiji samo pet odsto vlasništva bilo u privatnim rukama. Danas je 50:50, i to su jedina dva sveta u kojima živimo, pošto je moguće živeti bez „srpskih ruku“ u džepu ili na vratu. Makar za polovinu stanovništva…
To je meni bilo važno za razumevanje agende Ðinđića, koji je još krajem sedamdesetih identifikovao osnove srpskog konzervativizma: „socijalna jednakost kroz jednakost malih poseda (Srbija raj siromašnih) i narodna država koja se temelji na narodnoj partiji kao vezivnom tkivu države“. Nema demokratije bez velikih gradova, a u Srbiji je pre sto godina bilo samo pet gradova sa više od 5.000 stanovnika. Ni liberalne ideje nikad nisu bile posebno popularne, čak ni u centru Beograda u kojem uglavnom žive ljudi koji su se obogatili na poslovima sa državom ili na državnim tantijemama. Njihova deca odlaze u inostranstvo, ili postaju deo etatističkog aparata.
Iza svega se sve vreme krije gomila srpskih intelektualaca-oportunista, koji traže „svoje učenike“ na najvažnijim mestima u državi, koji bi sproveli njihove ideje, za koje oni nemaju hrabrost. Uostalom, čitajte o tome u knjizi o Zoranu Ðinđiću, koja se dobija na poklon uz Nedeljnik…
***
Još samo sutra: Hit knjiga Veljka Lalića „Zoran Đinđić i nedovršena država“ dobija se na poklon uz svaki primerak Nedeljnika
Tagovi
