Pismo Mire Furlan Hrvatskoj iz 1991. godine: „Hvala sugrađanima koji su se pridružili hajci na mene. Hajci koja će promeniti i označiti celi moj život…“

Glumica Mira Furlan preminula je u 66. godini. U Ameriku je otišla devedesetih godina prošloga veka, nakon medijske hajke koju je doživela u Zagrebu.

Pisalo se kako su na njenu adresu stizale pretnje smrću, izlazile su i novinarske poternice.

Furlan je na to odlučila da odgovori pismom.

Pismo je objavio nedeljnik „Danas“ 5. novembra 1991. godine.

„Pismo sugrađanima.

Ovim putem želim da zahvalim svojim sugrađanima koji su se bezrezervno pridružili ovoj maloj, usputnoj i, po svemu sudeći, ne naročito značajnoj hajci na mene. Iako usputna, ona će ipak promeniti i označiti celi moj život. Što je, naravno, posve nevažno u kontekstu svakodnevnih smrti, uništavanja, razaranja i stravičnih zlodela u kojima se odvija naš život.

Budući da se ipak radi o mom jedinom životu, i kad sam već iz nekog razloga izabrana da poslužim kao prljava krpa o koju je zgodno tu i tamo obrisati blatne cipele, pa iako sam previše očajna da bih uopštee imala volje za polemsanje po novinama, ipak mislim da sebi i ovom gradu dugujem barem nekoliko rečenica. Baš kao na kraju nespretne, mučne, krive ljubavne priče, kad se, potpuno pogrešno, uvek još nešto hoće reći i objasniti, iako u dubini duše znamo da su sve reči suvišne, jer ih, naime, više nema ko čuti. Jer je, naime, kraj.

Preslušavajući svoju telefonsku sekretaricu, slušajući neshvatljiv broj neopisivo odvratnih poruka svojih sugrađana, čeznula sam za samo jednom jedinom porukom nekog prijatelja. Ili čak neprijatelja. Običnog znanca. Kolege. Ali takve poruke nije bilo. Ni jednog jedinog poznatog glasa, ni jednog jedinog prijatelja – čovek se pita da li je to moguće. Pa ipak, hvala im. I onim plemenitim rodoljubima koji mi ljubazno obećavaju „masakr na srpski način“ i onim kolegama, prijateljima i znancima koji mi svojim ćutanje daju do znanja da na njih više ne računam.

Hvala i svim mojim kolegama u pozorištu s kojima sam igrala Držića, Molijera, Turgenjeva i Šoua, hvala im na njihovoj ćutnji, hvala im na tome što nisu pokušali barem razumeti, ako ne pravdati, moje pismo povodom igranja predstave na Bitefu, pismo u kom sam pokušala da objasnim da je igranje predstave u ovom času za mene obrana naše zajedničke profesije koja ne sme i ne može sebe staviti u službu ni jedne političke ili nacionalne ideje, koja se ne može i ne sme sputavati političkim ili nacionalnim okvirima, jer se to naprosto protivi njenoj prirodi, koja mora, i u najgorim trenucima uspostavljati mostove i veze, kojoj je strana svaka nacionalna međa, koja je, u samoj svojoj biti, profesija koja ne pozna i ne priznaje granice.

Znam da se u ovom času sve te priče o kosmopolitizmu umetnosti čine deplasiranima. Znam da se čini neumesnim zaklinjati se u pacifizam, opštu ljubav i bratstvo svih ljudi, dok ginu ljudi, ginu deca, mladići se vraćaju kući zauvek osakaćeni. Kako da kažem bilo šta što neće zvučati kao deplasirana glupost u trenutku kad se, iz apsolutno neshvatljivih razloga, preti Dubrovniku u kom sam igrala svoju najdražu predstavu, „Gloriju“?

Pa ipak, ja ne znam drugačije misliti. Ne mogu u svojoj glavi pristati na rat kao jedino rešenje, ne mogu se naterati da mrzim, ne mogu verovati da će oružje, ubijanje, osveta, mržnja, da će gomilanje zla bilo šta ikada moći da reši. Ne znači li svako pojedinačno intimno pristajanje na rat i zapravo i učestvovanje u tom zločinu, prihvatanje makar i najmanjeg dela krivice za taj rat, odgovornosti za nj?

Ja u svakom slučaju mislim, znam i osećam da je moja dužnost, dužnost naše profesije da gradi mostove. Da ne odustaje od saradnje i zajedništva. Ali ne nacionalnog. Profesionalnog. Ljudskog. I onda kad je najužasnije, kao što je to sada, trebalo bi insistirati, do zadnjeg daha, na uspostavljanju i održavanju veza između ljudi. To je ulog za budućnost. A ona će valjda jednog dana ipak doći. Ja sam, sa svoje strane, sve do nedavno, bila spremna na sve moguće muke i poteškoće transportno-komunikacijsko- finansijske vrste, bila sam spremna da 20 sati putujem preko Austrije i Mađarske, a bila bih spremna da podnesem još mnogo luđe i opasnije varijante putovanja, samo da stignem na svoje predstave u dva zaraćena grada, da se tačno u pola osam pojavim na sceni sa svojim zagrebačkim ili beogradskim kolegama i da odigram naizmenično Korneijelea i Turgenjeva, u ime kontinuiteta svog posla, u ime nečega što će nadživeti ovaj rat i ovu, meni neshvatljivu, mržnju. I bila bih i dalje spremna da sebe uvek iznova ulažem kao zalog za neku budućnost koja nas valjda ipak čeka, sve dok me neki strastveni rodoljub doista ne izmasakrira, kao što mi obećavaju.

Bila sam spremna i bila bih spremna i dalje na sve napore i užase s tim u vezi, da me odjednom, takvom strahovitom žestinom, nije zapljusnula mržnja iz mog rodnog grada. Užasnuta sam silinom i količinom te mržnje, jednodušnošću osude, činjenicom da baš niko u mom gestu nije vidio dobru nameru, obranu integriteta profesije, pokušaj da se makar obrani jedna dobra i lepa predstava. Ja ionako više nisam imala nameru nastaviti s igranjem te predstave, što sam naznačila u svom pismu. Bitef kao internacionalni festival, na koji su došli Englezi, Rusi, Francuzi, Belgijanci, među njima i jedan Slovenac, činio mi se vredan mog prisustva, tim više što bi moje neigranje značilo izdaju predstave koju sam pod najtežim okolnostima radila za vreme devetomartovskih tenkova, svakodnevnih pretnji vojnim udarom itd. itd. itd.

Strahovito je tužno biti prisiljen na opravdavanje, a nedelo ne postoji. Postoji samo očaj, muka i užas. Preda mnom više ne stoje nikakve odluke koje moram doneti. Sve su odlučili drugi. Oni su odlučili da ja moram začutati, odustati, zamreti, oni su mi ukinuli pravo da radim svoj posao na onaj način na koji ja mislim da bih ga trebala raditi, oni su mi ukinuli pravo da dođem kući u svoj grad, ukinuli su mi pravo da se jednoga dana vratim u svoje pozorište i igram svoje predstave.

Neko je u to ime odlučio i to da mi treba dati otkaz. Hvala Hrvatskom narodnom kazalištu, hvala mom kolegi Draganu Milivojeviću koji je taj otkaz potpisao. Znam da mnogi ljudi dobijaju otkaze, da sam ja samo jedna od mnogih, jednostavno višak. Čovek se stalno pita ima li pravo u ovom opštem užasu postavljati svoje malo lično pitanje. Ja svakako neko vreme (koje?) ne mislim igrati ni na jednoj pozorišnoj sceni ove raspadajuće, izmrcvarene države. Možda se nije trebalo tako žuriti s otkazom, sve se moglo rešiti samo od sebe. Elegantnije. Pristojnije. Ne tako grubo. Naravno, nije vreme nežnosti. Ali, hoće li se neko nakon svega ovoga morati stideti? I hoću li to biti baš ja, kao što me uveravaju moje kolege po svojim pravovernim intervjuima?

Može li se užasom rata opravdati svaka mala gadost počinjena prema svojem bližnjem? Sme li se prećutati nepravda učinjena prijatelju ili kolegi u ime velikog svetlog nacionalnog cilja? Sme li se u ime osetljivosti za patnje celog jednog naroda ostati neosetljiv na patnju pojedinca (koji je slučajno isto tako deo tog naroda)? Postavljam ova pitanja svojim prijateljima u Zagrebu koji ćute, zamerajući istovremeno ćutanje Beogradu.

Teško je pisati bez gorčine. Volela bih da to mogu, jer: „Ljubite neprijatelje svoje“. Volela bih da svi to možemo. Tu možda leži rešenje za sve nas. Ali se bojim da sam neverovatno daleko od Božjeg puta. A on je uvek put ljubavi. Ne mržnje.

Kome zapravo pišem ovo pismo? Ko će ga pročitati? Ko će hteti da ga pročita? Svi su obuzeti velikih opštim stvarima, male pojedinačne sudbine više nisu važne. Koliko ćemo prijatelja izdati da ne bismo počinili veliku, jedino priznatu, nacionalnu izdaju? Koliko malih ljudskih izdaja, koliko sitnih podlosti treba počiniti da bi čovek ostao „čist pred nacijom“?

Žao mi je, moj vrednosni sistem je drugačiji. Za mene su uvek postojali i uvek će postojati samo ljudi, pojedinačni ljudi, i ti neki ljudi (bože, kako ih je malo!) uvek će u mojoj glavi, bez obzira na sve kataklizme ovoga sveta, biti izuzeti od svih generalizacija. Ja, na žalost, nikada neću moći „mrziti sve Srbe“, niti uopšte shvatiti šta to zapravo znači. Ja ću uvek, valjda do trenutka kad se ljubazne telefonske pretnje konačno ostave, svoju ruku držati ispruženu prema nekom anonimnom čoveku s one „druge strane“, čoveku koji je isto tako očajan i izgubljen kao ja, koji je isto tako tužan, zgranut i na smrt preplašen. Tih ljudi ima i u ovom gradu iz kog pišem ovo pismo, a u koji me odvela moja ljubav, ta stvar koju je u ovom času gotovo nepristojno i spomenuti. Ništa više ne služi kao izvinjenje, sve je zgaženo i prezreno, ako nije u direktnoj službi velikog cilja. Kakva ljubav, kakvi brakovi, kakva prijateljstva, kakve pozorišna predstave!

Odbijam i ne pristajem na takvo osakaćenje sebe same i svog života. Svoje zadnje predstave u Beogradu igrala sam za one očajnike koji nisu „Srbi“, nego ljudi, ljudi kao ja, ljudi koji se gnušaju ove odvratne granginjolške farse u kojoj lete mrtve glave. Tim ljudima, i ovde i tamo, sada se obraćam. Možda će me neko čuti.

Kaznu koju mi je moj grad, moj jedini grad, moje pozorište, moje jedino pozorište, tj. jedino pozorište koje sam smatrala svojim, kaznu koju su mi priredili, mislim da nisam zaslužila, jer sam radila onako kako mislim da uvek treba raditi: verujući u ljude i našu profesiju, koja ljude mora spajati a ne razdvajati. Nikad se neću „odreći svojih beogradskih prijatelja“ kao neke moje kolege, jer ne mislim da su ti prijatelji na bilo koji način doprineli ovoj katastrofi koja nas je zadesila, kao što se nikad neću odreći ni svojih zagrebačkih prijatelja, čak ni onda kad se oni odriču mene. Trudiću se na sve načine da razumem njihovu paniku, strah, ogorčenje, pa čak i mržnju, ali molim to isto razumevanje i za sebe, tj. za jednu priču koja je drugačija od uobičajenih, za jedan život koji je, igrom tzv. sudbine, izašao iz očekivanog okvira. Zašto sve mora biti tako isto, tako zastrašujuće izjednačeno, poravnano, jednoobrazno? Nije li bilo dosta toga? Znam da je vreme uniformi, a one su sve jednake, ali ja nisam vojnik, ne mogu to biti, nisam u stanju to biti, nije moje da to budem.

Bez obzira na to hoćemo li živeti u jednoj, u pet ili u pedeset država, dajte da ne zaboravimo na ljude, na svakoga pojedinačno, bez obzira na kojoj se strani ovog našeg Zida taj dotični slučajno zatekao. Slučajno smo se ovde rodili, slučajno smo ovi li oni, pa valjda ima još nešto osim toga?

Upućujem ovo pismo u prazninu, u mrak, ne znajući ko će ga i kako pročitati, niti na koje se sve načine ono može zloupotrebiti. Verovatno će poslužiti kao hrana za večno gladnu propagandnu zverku. Možda će ga ipak neko pročitati čistoga srca.

Takvom čoveku ću biti zahvalna.

Iz Beograda u Zagreb, 1.11.1991.„