Čudan je Njujork ovih dana. Nije naročito zastrašujući niti tužan, ali je upečatljivo koliko se suština života u Njujorku – energija, buka, akcija – zaustavila. Zamenili su je osećaj solidarnosti, otpora, tuge i zabrinutosti.
Od sredine marta, kada su se Amerikanci napokon probudili i shvatili krizu koronavirusa, Njujork se podelio po klasnim linijama. Bogati su otišli, u plažne komplekse u Hemptonsu na Long Ajlendu, u svoje kolibe uzvodno na reci Hadson, u svoje kondominijume u Majami Biču. Tamo praktično nastavljaju svoj posao, koji na kraju krajeva može da se obavlja onlajn: bankarstvo, trgovina deonicama, menadžment, komunikacije, prodaja. Čovek lako stekne utisak da se u vazduhu oseća velika anksioznost o tome šta donosi budućnost, koja je nadograđena na odavno prisutni „sindrom Trampovog poremećaja“ (Njujorčani su gotovo bez izuzetka protivnici sadašnjeg predsednika), o tome šta će biti od Amerike, i od onoga „Gospode, znači li ovo da više neću moći da letim na Karibe?“…
Vlada u Vašingtonu je uradila sve, u poslednje tri godine, da dovede u pitanje kompetentnost, i da veruje u lojalnost i instinkte mnogo više nego u hladnokrvnu racionalnost ili u iskustvo znanja. Zato nije nikakvo iznenađenje što sadašnja administracija nije znala kako da odgovori na krizu, koja ne može da se reši ni hvalisanjem ni praznim pretnjama
Piše Kameron Manter, bivši predsednik EastWest instituta i bivši ambasador Sjedinjenih Država u Beogradu. Ekskluzivno za Nedeljnik iz Njujorka
Ceo tekst u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 9. aprila.
Digitalno izdanje dostupno ovde:
UPOZORENJE: Prenošenje tekstova ili delova tekstova iz štampanog izdanja Nedeljnika bez odobrenja redakcije nije dozvoljeno i automatski povlači tužbu. Sadržaj koji je objavljen na internet sajtu Nedeljnik.rs može slobodno da se koristiti u obimu u kom je objavljen na sajtu, uz linkovanje izvora.
Tagovi
