„Pitali su Tuđmana i Miloševića da li bi sami smeli kolima preko Knina i barikada. Milošević je nadmeno rekao da bi. Tuđman nije bio tako hrabar…“: Kako je Franjo pobedio Slobu (u životu i u smrti)

Ko bi danas rekao da su se Milošević i Tuđman sreli čak 48 puta! Ti susreti sad imaju kategoriju apsurdnih s obzirom na epiloge. Davnog 28. marta 1991. u vili „Dalmacija“ u Splitu održan je prvi sastanak predsednika šest republika koji su raspravljali o razrešenju jugoslovenske krize.

Pa je jedna hrvatska novinarka pitala Tuđmana i Miloševića da li bi sami smeli kolima preko Knina i barikada. Milošević je nadmeno rekao da bi. Tuđman nije bio tako hrabar. Kučan je hteo ‘razdruživanje’, Tuđman ‘savez suverenih država’. Izetbegović i Gligorov ‘asimetričnu federaciju’. Ohrabren nakon Devetog marta Kadijevićevom huntom, Milošević je sve glat odbio.

Simbolika je surova: zloupotrebljavajući najveći srpski praznik – Vidovdan, povodom šest vekova od Kosovskog boja, Milošević je doživeo da ga baš na Vidovdan preko Tuzle isporuče Haškom tribunalu, a njegov prezimenjak (kao zvanični Srbin) Boris Milošević u Kninu na obeležavanju četvrt veka „Oluje“ avgusta 2020. simbolički je epilog one nadmenosti iz marta 1991. u splitskoj vili „Dalmacija“ pred auditorijumom Jugoslavije u terminalnoj fazi. Nad ovim Miloševićem verbalno su se iživljavali oni koji su klicali onom Miloševiću i njegovom fatalnom i krvavom glumatanju srpskog Pijemonta ili Pruske.

Italijanski sociolog kiča Ðilo Dorfles okarakterisao je Tuđmana kao sintezu generalisimusa Franka i maršala Tita. O realnom međunarodnom ugledu Tuđmana govori to da su na sahrani 13. decembra 1999. godine najviđeniji bili turski predsednik Sulejman Demirel i Viktor Orban, tadašnji i sadašnji mađarski premijer koji je nekad govorio da ga Tuđman nadahnjuje. Okolnost da ga nije stigla haška pravda omogućila je posthumnu nadogradnju Tuđmanove harizme i kulta – pre svega na ideji pobede i impregniranju novog identiteta. Otuda tuđmanizam nije isto što i tuđmanićevština.

Sećate li se sprdnji kako je Tuđman čekao Džordža Buša starijeg ispred WC-a da bi ga zamolio da nešto uradi za Hrvatsku? Tako se Milošević nikada ne bi ponizio, pričalo se, kao što nije hteo da primi ni američkog ambasadora Zimermana, kamoli da na vreme počne da traži zapadnog patrona Srbije, kao što je katoličkoj Hrvatskoj to bio Hans Ditrih Genšer, ili ranije pravoslavnoj Grčkoj Valeri Žiskar D’Esten. Parola „Srbija se saginjati neće“ skupo je koštala Srbe na prostorima SFRJ. Srbi u Hrvatskoj izbačeni iz Ustava, sigurno da se nisu mogli osećati spokojno, niti bi bilo kome sa srpske strane bilo lako sa Tuđmanom, ali problem iz Srbije je bio taj što se nije moglo ni sa Antom Markovićem, ni sa Stipom Šuvarom, ni sa Ivicom Račanom. Svi su oni bili iznivelisani sa Tuđmanom, ponegde čak i sa Pavelićem.

Istoričar Rajnhard Kozelek tvrdi da su spomenici identitetske tvorevine. Takav je sigurno Tuđmanov u Kninu. Simbolički bitan. Iako cinici kažu da su Hrvati mogli komotno da podignu spomenik i Miloševiću, Tuđmanova posthumna harizma mnogo je vitalnija na planu nacionalne homogenizacije od Miloševićeve.

Na komemoraciji Tuđmanu decembra 1999. tadašnji premijer Zlatko Mateša naglasio je da je prvi put nakon dugih devet stoleća Tuđman uspostavio samostalnu i suverenu hrvatsku državu. Tih devet stoleća je onaj stih „tisuću generacija noćas ne spava“ koji Tereza Kesovija peva u domobranskom bend ejdu.

***

Izvod iz teksta Zorana Panovića Odjeci tuđmanizma: Kako je Franjo (i u životu i u smrti) pobedio Slobu koji u celosti možete da pročitate u štampanom izdanju Nedeljnika, ili u digitalnom izdanju na nstore.rs