I dalje smo na planini i kako po prvi put ne mogu da skijam, povela sam klince od svoje sestre na planinarenje. David ima šest godina a Relja četiri. Nikad pre nisam bila sa malom decom na pravom pravcatom hajku niti su oni ikad bili na planinarenju. Mislila sam da neće moći da izdrže uspon ili da će im u nekom trenutku postati dosadno.
Kad smo konačno s betonskog puta, iz malih seoskih ulica skrenuli u šumu, setila sam se kako sam ja kao dete u velikim šetnjama po Kopaoniku koji je tad još uvek bio divlja planina, volela da koristim štap kao pravi planinar. Pokazala sam dečacima kakav štap treba da traže tako da su ceo prvi kilometar isprobavali različite grane dok nisu našli baš onu koja im pripada. Otkrila sam im crveno-bela obeležja na stablima drveća koja treba da prate u slučaju da ne znaju odakle su došli ili kuda dalje da idu. I pokazala sam im kakav stav da zauzmu kad se penju uzbrdo i nizbrdo. Sve ostalo su otkrili sami i sve ostalo su oni mene naučili. David je kada smo tek zašli u šumu, pogleda zalepljenog za visoko drveće pitao: „Na ovoj planeti nikad nismo bili?“
Nije on pod tim želeo da zvuči poetično i da pridaje preveliki značaj šumi, niti on zna išta o kosmosu, samo je zaista, onako kako to već deca umeju, pomislio da ta šuma mora biti druga planeta kad je toliko drugačija od svega gde je pre bio. Usput su mi pokazivali puževe, paukove, gliste i guštere. Čudili su se korenju drveća koje se na nekim delovima pružalo duž čitave šume i pogledima su tražili odakle se čuju sve te ptice koje neprekidno pričaju i pevaju.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 18. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
