Priča o svetskim zlatima počinje u Ljubljani 1970. godine, priča koja je osvedočena i kroz popularni igrani film „Bićemo prvaci sveta“.
Bila je to borba za treći put, za nesvrstanost Jugoslavije koja će između dve svetske sile, SAD i SSSR-a, da ostvari Titov ideal.
„Luna vaša, zlata naša“, poruka sa tribina Amerikancima u odlučujućem trenutku sublimirala je tadašnji „jugoslovenski trenutak“.
Bio je to i lični mini-projekat Staneta Dolanca, slovenačkog funkcionera velikih ambicija, u to vreme, kako je to rekao Žarko Puhovski „još uvek drugorazredne figure“.
Sa košarkaške strane, bilo je to vreme tuge, netom pošto je poginuo Radivoj Korać (mislilo se tada da se takav neće roditi), vreme kada je šahovski preciznu igre Ace Nikolića njegov učenik Ranko Žeravica obogatio improvizacijom i dinamikom, kada je dugi proces izgradnje autentične škole košarke došao do punog izražaja. Žeravica je među prvima, a verovatno i prvi, uveo „hokejaške izmene“, menjao ritam igre potezima poput ubacivanja beka umesto krila, stvari koje su danas uobičajene.
Mnogi se sećaju da je Ranko Žeravica sekao svoj govor simpatičnim „upitnim ne“. Mnogi su prepričavali da Stanetu Dolancu nije bilo simpatično kada je čuo to „ne“ na opasku da bi selektor reprezentacije trebalo da bude član partije.
Pamti se ta pobeda protiv Amerikanaca 87:72, da je Nikola Plećaš, strelac poslednjih poena na toj utakmici posle osvojene medalje prvi put pristao da obrije brkove, da je u poslednjoj utakmici doživljen lagani poraz od Sovjeta (tada se igralo po ligaškom sistemu) posle ludovanja cele noći, ali i da su košarkaši prvi put videli Tita.
Najveći sin naroda i narodnosti bio je zadovoljan uspehom i primio je delegaciju košarkaša. Doduše, na spisku zvanica nije bilo Bore Stankovića, genseka FIBA, jer je i dalje u kabinetskim glavama imao status narodnog neprijatelja (oca su mu ubili komunisti posle rata, a mladog Boru držali u zatvoru). Ostalo je upamćeno i da je Tito dobio medalju.
Trener Rabotničkog Lazar Lečić bio je Žeravičin pomoćnik i dobitnik 14. medalje. Govorili su da je jedan od najvećih „zabavljača“ u istoriji jugoslovenske košarke i „otac makedonske košarke“.
O tome kako je njegova medalja završila kod Tita on kaže:
„Jugoslavija je bila, u to vreme, Titova. Za nas je bratstvo i jedinstvo, svi smo bili kao rođaci, kao braća, uživali smo, voleli smo košarku. Radili smo na tome, provodili smo skoro sve vreme zajedno, igrači su se voleli. Svaki je imao svog vođu u tim bivšim republikama. Tako da smo napravili jedan koktel – Slovenci, Hrvati, Srbi… I to što nam je falilo, mislim, oko izvanrednih uslova, to je nadoknadio Košarkaški savez Jugoslavije. To su bili izvanredni uslovi, i organizatori, tu je bio Bora Stanković, Nebojša Popović, Šaper, Kristančić. Onda su se priključili – Stane Dolanc kao organizator tog svetskog prvenstva. Imali smo sve uslove da napravimo veliki podvig i to smo i uspeli.
Baš 24. maja je završeno prvenstvo, a 25. maja smo bili primljeni kod Tita, na njegov rođendan. Ja se sećam da sam svoju medalju dao Titu, koji nam je dao te Schaffhausen satove. U to vreme, 52 broj sam imao… Ja sam bio Makedonac, ko će da mu da medalju koju mu je obećao Dolanc? Ili Ćosić ili ja? On je bio igrač, Ranko normalno prva vuča, i ja sam mu tako dao, a predao mu je Stane Dolanc, lično. I moja medalja je tako završila kod Tita.“
Stane Dolanc je posle toga postao mnogo važnija figura nego što je prethodno bio.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici.
Tagovi
