Plišani talenat Branislava Lečića

Do pojave u „Specijalnom vaspitanju“, prvom igranom filmu Gorana Markovića, koji će i jednom i drugom obeležiti karijeru, Branislav Lečić bio je verovatno najbolje čuvana tajna srpskog teatra. A onda je ulogom Fikreta Hadžiabdića, godinu dana pre nego što će diplomirati na Fakultetu dramskih umetnosti – u toj klasi profesora Minje Dedića bili su i Danica Maksimović, Sonja Knežević, Enver Petrovci – pokazao sav raskoš svog talenta.

Lečić će od tada, evo četrdeset godina, biti konstanta u umetničkom, ali i u društvenom, pa i političkom životu ovih prostora.

Dobitnik je Sterijine nagrade i Zlatne arene u Puli, neponovljiv je bio i kao Bajazit u „Boju na Kosovu“, i kao Crni u „Sivom domu“, i kao Gavrilo u „Tri karte za Holivud“, sve do Alekse Šantića i „Profesionalca“ gde je bio Teja Kraj. A to su samo uloge na manjim i većim ekranima; dugogodišnji je član ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Možda je paradoksalno, a možda i nekako prirodno, da ipak bude zapamćen po nastupu koji nije bio ni ispred kamere ni na teatarskim daskama, već na jednoj običnoj – ako tako možemo da kažemo – ulici.

Ulica je, doduše, Terazije, pozornica je bila ona čuvena česma, a mizanscen studentske demonstracije kod Terazijske česme, dan nakon što je režim izveo tenkove na ulice protiv svog naroda. I skoro tri decenije posle te 1991. godine, njegov se govor, sve sa plišanom igračkom koju je držao, ne bi li objasnio kakva nam revolucija treba, prepričava i citira – on sam obrešće se nekoliko puta na istom mestu, pošto je dosledno podržavao sve prodemokratske proteste – taman koliko i zapažene role.

Možda je paradoksalno, a možda i nekako prirodno, da ipak bude zapamćen po nastupu koji nije bio ni ispred kamere ni na teatarskim daskama, već na jednoj običnoj – ako tako možemo da kažemo – ulici

Njegov politički angažman tu se nije završio. Nakon pobede Demokratske opozicije Srbije, postao je ministar kulture u vladi Zorana Ðinđića.

O tome je svojevremeno, u intervjuu za Nedeljnik, govorio ovako:

„Na benzinskoj pumpi Ðinđić me pita: ‘Da li hoćeš da budeš ministar?’ To je bilo pred samo pravljenje vlade. Kažem mu: ‘Kakav ministar?’, a Ðinđić: ‘Sad je vreme da radimo.’ Rekao sam Ðinđiću da neću. Pet minuta je bila tišina. I onda Zoran kaže: ‘Gledam te godinama i svaki put si imao drugačiji politički govor, jer si govorio iz srca, dok su se drugi ponavljali. Sad te zovem da to što smo govorili i radimo, ali ti si izgleda samo za priču, nisi za rad.’ Ja sam zanemeo. Znali smo se još od Terazijske česme. Bio je lukav i znao je da me ubedi“, rekao je Lečić.

O Zoranu Ðinđiću i njihovoj saradnji je često pričao:

„Da se Ðinđić nije pojavio, ja bih bežao od politike na stotinu kilometara. On ni dan-danas nije pročitan. Ðinđić je renesansni čovek srpske politike. Mogu da mu zamere hiljadu stvari, ali njegova pojava je bila toliki dar s neba. On je na trenutak otvorio nebo i mi smo ugledali svetlost. Na trenutak smo izašli iz kazana u kojem nas stalno krčkaju i kuvaju i domaći, a i strani kuvari, i serviraju na svetsku trpezu. Zoran je uspeo da skine poklopac s tog kazana. I ja sam to zaista osetio. On je želeo samostalnu Srbiju koja i te kako uspeva da nađe balans i zaštiti svoje interese“, govorio je Lečić.

Kasnije će biti jedan od osnivača Liberalno-demokratske partije, ali i čelnik Demohrišćanske stranke Srbije. Ponovo se pojavljivao na protestima protiv režima, a intervjuima se angažovao i u svojoj staroj, Demokratskoj stranci. Na prvim neposrednim izborima održanim 24. septembra 2016. godine izabran je za potpredsednika Demokratske stranke.

Osnovao je nekoliko značajnih alternativnih pozorišnih grupa, ali i edukativni centar „LEKART akademija“ koji se bavi obrazovanjem mladih u oblasti scenskog nastupa i umetničkih veština. Dugogodišnji je, kako stoji u zvaničnoj biografiji na sajtu Demokratske stranke, edukator u oblasti liderskih veština i nastupa.

Branislav Lečić rođen je u Šapcu, kao jedinac Aleksandra i Živane. Trenirao je karate, a odmalena je voleo brzu vožnju i motore.

Često učestvuje na humanitarnim akcijama. Bio je i jedan od ambasadora Fondacije „Tijana Jurić“.

*Projekat „Najveći Šapčani“ sufinansiran je iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.