Ideja o istoriji kao učiteljici života, podrazumeva da je istorija zbirka proročanstava i saveta za sadašnjost i budućnost, samo ih treba pažljivo saslušati.
Da li je moguće tačno razumeti tu učiteljicu na časovima istorije? Državnici, vojskovođe, intelektualci, izvlače pogrešne zaključke najčešće iz navodnih istorijskih pouka. Istorija ne govori razumljivim glasom mudraca. Njene poruke stižu kao radijske emisije izdaleka. Sve krči, šušti, poruke su isprekidane i izmešane. “Slušaoci” čuju ono što mogu, ili što žele.
U nekoliko primera ćemo pokazati pristrasno preslušavanje istorijskih poruka i površno previđanje važnih detalja.
Albanci se drže samo zlatom i silom
Obe ove istorijske pouke proističu iz iste rasističke predrasude. Ta predrasuda glasi: oni su nerazumni divljaci, sa njima se ne može kao sa civilizovanim ljudima. Obe pouke su sasvim pogrešne. Amerikanci su u Avganistanu zasuli svoje saveznike zlatom, a samo su ih kompromitovali. Što se sile tiče, postoji bolesna fascinacija Službom, o kojoj sam već pisao u Nedeljniku. Po legendi, dok su Ranković i Krcun čvrsto držali Kosovo, Albanci su bili mirni. Po radovima Igora Vukadinovića i Srđana Cvetkovića, KNOJ, Ozna i Udba su pobili znatno više Srba u, recimo, dolini Zapadne Morave, nego Albanaca na Kosovu. Nevolja je nastala kada su izopačeni idejni potomci ove dvojice srpskih „rodoljuba“ poverovali da će hapšenjem i zlostavljanjem albanskih đaka, studenata i intelektualaca, nekako sprečiti iredentu. Skoro svi današnji albanski političari su prošli kroz srpske i jugoslovenske zatvore, ili su bežali po svetu. To ih nije prevaspitalo.
Ceo tekst istoričara Predraga J. Markovića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 14. aprila
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
