Karijera Novaka Đokovića je kao atelje najboljeg slikara, sa čijeg prozora puca pogled na Pariz koji titra pod uličnim svetiljkama. Skrovište genija, u kom jednaku važnost i jednaku skrovitost imaju i skice i dela o kojima pišu najvažnije novine sveta. I autoportret nasmejanog dečaka. I slika besa i strave. Jedina je razlika u tome što u tom ateljeu umetnik neće reći da svako svoje delo voli isto. Svestan je da mu je ovo poslednje najveće. Remek-delo.

Novak Đoković je osvojio 22. grend slem titulu pobedivši u finalu Australijan opena Stefanosa Cicipasa, rezultatom 3 : 0, u meču koji je bio kao i ostatak turnira – sve je izgledalo rutinski, iako je bolelo, iako je bilo vraški teško. Jer je ovaj Novakov trofej dublji i važniji nego bilo koji drugi.

Kada je Rod Lejver arena stajaćim ovacijama pozdravila desetostrukog šampiona otvorenog prvenstva Australije, bio je to početni znak za sve navijače koji su godinu dana čekali svoj trenutak. Isplivale su, delovalo je kao da se dogodilo u istoj sekundi, desetine hiljada fotografija na kojima je Đoković iza rešetaka karantina, fotografije australijskih političara, kritičara, skrinšotovi oproštajnih poruka za Novakovu karijeru i seirenja nad njegovom patnjom.

Ljudi su sve ono što se Novaku Đokoviću dogodilo u poslednjih godinu dana shvatili lično. I tako je moralo biti, jer je Novak Đoković tenis i Srbima, ali i svim drugim navijačima učinio ličnom stvari.

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA 2. FEBRUARA. DIGITALNO IZDANJE POTRAŽITE NA NSTORE.RS