„Počelo je kada je bračni par Dončić napustio Kosovo i Metohiju i otišao u Sloveniju…“: Velika priča o Luki, novom Draženu, novom Kukoču, novom Bodirogi…

Luka Dončić je tema dana. Svakoga dana. Od tramvaja i slučajnih prolaznika, preko novinara i analitičara, do njegovih kolega, saigrača i rivala. I svako ima neko svoje smatranje. Dok jedni pričaju o njegovom napadačkom kontinuitetu, drugi se pitaju zašto Finiks i Sakramento nisu pametnije birali na draftu, a treći govore o njegovoj mladosti i mentalitetu. A Luka? On samo igra košarku, pogađa lude šuteve i ne mari za teorije. Put kojim je prošao nije onaj kojim se ređe ide, već onaj koji je svima nepoznat.

Nikada niko nije uradio stvari koje Dončić radi i upravo to je izvorište svih priča.

Sedamdesete su tek počele kada je bračni par Dončić napustio Kosovo i Metohiju i otišao u Sloveniju, u potrazi za poslom i lagodnijim životom. Tamo su, u Šempeteru pri Gorici, 1975. godine dobili sina, Sašu.

Saša je voleo košarku, a početkom devedesetih bilo je šansi da karijeru razvija u Crvenoj zvezdi. Međutim, kako se to izjalovilo, igrao je u brojnim klubovima u Sloveniji. Igrao je pretežno četvorku, sa vrlo pristojnim šutem sa distance. Dok je nastupao za Laško, dobio je sina, Luku. Dečak je prve korake napravio ka lopti, a u ranom detinjstvu najviše je voleo košarku i Crvenu zvezdu. Međutim, već u tom periodu morao je da se suoči sa nečim što će ga pratiti tokom čitave karijere – procenjeno je da je bolji od konkurencije, a očekivanja su rasla.

Luka je imao osam godina kada je njegov otac potpisao za tadašnju Union Olimpiju i sa njim je pošao na prvi trening. Treneri mlađih kategorija pitali su ga kada je rođen i smestili ga u grupu sa njegovim vršnjacima, rođenim 1999. godine. Posle tačno 16 minuta treninga, prebacili su ga u generaciju ‘96.

Tanani, nasmejani dečak ravnopravno je trenirao sa dečacima tri godine starijim i od toga dana bio je deo njihove ekipe. Pravila nisu dozvoljavala da igra za U-14 ekipu, ali je nastupao za sve ostale mlađe kategorije.

U petogodišnjem periodu koji je proveo u Ljubljani, najvažniji čovek za njegov razvoj bio je Jernej Smolnikar, trener kojem Luka i godinama kasnije zahvaljuje.

„Još u tom periodu bilo je jasno da on vidi dodavanje koje niko drugi od njegovih vršnjaka ne vidi. Imao je ludačku hrabrost da šutne trojku sa korakom unazad, što mu u prve tri godine nije fizički polazilo za rukom, ali je bilo jasno kakav se talenat u njemu krije“, rekao je Smolnikar za ESPN.

A onda je Luka ojačao, taman toliko da dobaci loptu do koša nakon trojke sa korakom unazad.

Taman toliko da u finalnoj utakmici turnira Lido di Roma, sa 13 godina ubaci 54 poena, uhvati 11 skokova i podeli 10 asistencija. Time je kročio u budućnost Real Madrida.

Kada kraljevski klub nameri da nekoga dovede, to i učini, a porodica Dončić procenila je da bi rad sa trenerom Pakom Redondom mogao da unapredi malog plavušana.

I tada je usledio novi talas sumnji.

Jeste Madrid lep, ali je veliki grad strašan za male dečake. Španski je milozvučan, pevljiv, lako se uči, ali bi bilo dobro da znate makar jednu reč pre nego što se doselite. Real jeste veliki klub, ali je pad sa najvećih vrhova najbolniji. Malo ko je verovao da će Luka podneti pritisak, a on je napravio jedan od najvećih trikova.

Pisalo se o tome zbog čega nikada nije zaigrao za Srbiju jer i on i Dragić imaju srpske korene. Nagađalo se ko je doneo takvu odluku, vršen je pritisak na porodicu, iako su ljudi iz njegovog najbližeg okruženja više puta potvrdili da Luka od Srbije nikada nije dobio poziv i da je odlučio da igra za zemlju u kojoj je rođen i koja ga je želela

„On nije ni znao da pritisak postoji“, kaže za Nedeljnik novinar TV Arena sport Edin Avdić. „To je ipak za njega uvek bila samo igra. Ako voliš košarku, najvažnije ti je da igraš i da se nadmećeš. Jezivi su svi ti strahovi sa kojima se suočavaš, ali u tim mladim godinama ne razmišljaš previše. Nemaš uopšte tu percepciju veličine toga što se oko tebe dešava u trenucima kada sve to gradiš. To dođe kasnije. Na kraju dana, sve je to individualna stvar. Bojan Bogdanović je u istom tom Realu zamalo upropastio karijeru. Našao je neki drugačiji put, kroz ABA ligu i postao je to što jeste – preozbiljan igrač. Luka je pokazao da su čudni ti košarkaški putevi i ne verujem da neko ima pravu formulu u današnje vreme kako se nešto radi. U tom trenutku, uvreženo mišljenje je bilo da će Luka postati samo odličan evropski igrač…“

O Dončiću se tada pisalo da je akcelerant, fizički malo napredniji od svoje generacije i da će u trenutku kada biologija završi sa svojim procesima ostati limitiran za igranje u NBA ligi.

Uz kontinuirane opaske da će, kao i brojni drugi sinovi bivših košarkaša, „proći i njegovo“.

Dok su svi čekali da se Dončićev razvoj zaustavi, on je igrao za starije selekcije i 30. aprila 2015. debitovao za prvi tim Reala u Endesa ligi sa 16 godina, 2 meseca i 2 dana. Iste godine, 16. oktobra, odigrao je svoj prvi meč u Evroligi. I tada su krenula poređenja sa poslednjim košarkašem koji je u Španiji tako rano uspevao da ostavi gledaoce u neobjašnjivoj zbunjenosti i sreći, istovremeno – sa Rikijem Rubiom.

Najvidljivija razlika bila je u tome što Riki Rubio kao žutokljunac iza linije za tri poena nije mogao da pogodi tablu ni iz minobacača, a njegovi projektili jesu bili nenavođeni. Gorda katalonska publika podsmevala se pomalo svom mladom talentu, a timovi su se u odbrani povlačili i po nekoliko metara od Rubija. Niko još nije video da je neko pustio Dončića da šutne, a da on to nije kaznio.

I dok su ga svi poredili sa Rubiom, njegov trener Pablo Laso u Dončiću je video Bodirogu.

„Luka me podseća na Bodirogu. Zbog fizičkih predispozicija, zbog vizije u igri, zbog stvari koje u odbrani radi samo na osnovu inteligencije, naposletku i zbog tehnike kojom je obdaren. Momci iz prvog tima znaju da Luka može da im pomogne, a on zna kakvu odgovornost ima“, rekao je Laso.

Nijedan mladi košarkaš ne želi da pogreši i da ga na odgovornost pozivaju Felipe Rejes ili Rudi Fernandez. Luku opet nije bilo briga.

„Znamo svi kakav je Real, izgube utakmicu pa se hvataju za glavu, padaju u nesvest, ganjaju sudije. Takav mentalitet. Za mlade igrače uvek postoji rizik da poprime malo i osobine onih iskusnih igrača koji ih okružuju. Međutim, on je i među omraženim igračima poput Rudija Fernandeza ili Fakunda Kampaca ostao simpatičan“, objašnjava Avdić.

On ističe i da treneri od mladih igrača traže samo da se potpuno posvete i da nauče da žive sa svojim rezultatima, a na Lukinu sreću, njegovi rezultati su neviđeni. Sa 17 godina je već bio dvostruki šampion u najjačoj evropskoj ligi na svetu, a individualne nagrade nisu imale drugog adresata u tom periodu. A onda je usledio trenutak njegovog proboja.

Do Evropskog prvenstva 2017. godine govorilo se o mladom talentu koji bi trebalo da postane igrač, a malo ko je primetio da je Dončić igrač već postao.

Govorili su da je mlad, a on je igrao zrelo. Govorili su da nije snažan, on je veliki broj prodora iznosio do obruča, čak i zakucavao. Govorili su da nije šuter, vezivao je serije pogodaka. I to na velikoj sceni, na prvenstvu Starog kontinenta.

I ono možda i najvažnije, do tada su govorili da je okružen velikim zvezdama, a u Finskoj i Turskoj, on je sa iskusnijim Dragićem bio glavna poluga tima koji je postao šampion Evrope.

Tada su se na horizontu njegove karijere pojavile bure novih pritisaka. Pisalo se nedeljama o tome da li i zbog čega nikada nije zaigrao za Srbiju jer i on i Dragić imaju srpske korene. Nagađalo se ko je doneo takvu odluku, vršen je pritisak na porodicu, iako su ljudi iz njegovog najbližeg okruženja više puta potvrdili da Luka od Srbije nikada nije dobio poziv i da je odlučio da igra za zemlju u kojoj je rođen i koja ga je želela.

Danas se često govori o tome da su iz Košarkaškog saveza Srbije, kao i mnogi drugi, „znali“ da će Luka jednom usporiti.

Za to vreme, on se družio sa školskim drugovima iz Slovenije i trenirao.

„Kada steknete makar malu popularnost, postoji ozbiljan rizik da napravite neke velike greške. Ali ljudi kojima sam okružen to mi ne dozvoljavaju. Sa svim prijateljima imam iskren odnos. Niko od njih nikada nije smatrao da bi trebalo da platim večeru za sve jer zarađujem mnogo više od njih. Ne gledaju me nimalo drugačije. Ja sam samo jedan od drugova. Kada se svi zajebavaju, i ja se zajebavam“, rekao je Dončić u jednom od intervjua.

Čvrstim stavom na zemlji, najbrže se stiže do zvezda, a sezona koja je usledila bila je dokaz da ne treba pričati o igračima koji mogu da porastu samo do neba jer i na Mesecu postoje ljudski otisci.

Luka je počeo da uzima loptu kada se utakmica lomi, da poziva akcije i mrtav hladan uz repetirane obrve šalje starije i iskusnije igrače u ćošak terena kada promaše akciju koju je pozvao. Imao je autoritet i stav.

„To što se dogodilo nije bilo posledica nekog skoka u igri, neviđenog napretka. On je i dalje radio stvari kao do tada. Ali je postao vođa. Kada u jednoj ekipi takvih ljudi, sa specifičnim načinom funkcionisanja, reputacijom nadrndanih tipova sa egom većim od Realovog imena, uspeš da preuzmeš dirigentsku palicu, to je znak da u tebi postoji nešto drugačije, nešto više. Kao kada je 2008. u Pekingu, tokom finala Španija–SAD gomila NBA igrača napravila korak unazad – Brajantu lopta. Ti vidiš da on ima taj pogled, taj nastup da će on to da reši. Tako je Luka izgledao u poslednjoj sezoni u Madridu“, prisetio se Avdić.

Pred draft se raspravljalo o tome ko bi trebalo da ga uzme i zašto ga neko uopšte ne bi uzeo. To je, gotovo dve godine kasnije, s obzirom na njegove igre od početka nove sezone, i dalje aktuelno. Prvi je birao Finiks i izabrali su Deandrea Ejtona. Drugi je birao Sakramento, a njihov izbor je pao na Marvina Beglija. Treći je birao Dalas i izabrao najboljeg

A onda je usledilo „ono pravo“. „Ono čemu Luka nije dorastao“. Liga u koju „Luka ne može zbog tela“.

Epilog? Proglašen je za najboljeg rukija sezone.

Pred draft se raspravljalo o tome ko bi trebalo da ga uzme i zašto ga neko uopšte ne bi uzeo. To je, gotovo dve godine kasnije, s obzirom na njegove igre od početka nove sezone, i dalje aktuelno.

Prvi je birao Finiks i izabrali su Deandrea Ejtona. Upućeni tvrde da je Kokoškov želeo Luku.

Drugi je birao Sakramento, a njihov izbor je pao na Marvina Beglija.

Treća je birala Atlanta. Izabrali su Dončića, ali ne kao svoj izbor, već zbog dogovora sa Dalasom koji je kao peti izabrao Treja Janga i menjao ga za Dončića, poslavši Atlanti još jedan poklon sa mašnicom – pik prve runde narednog drafta.

Pitanje je da li ćemo ikada saznati šta je pravi razlog ovakvog rasporeda.

Iz perspektive igrača, nije moglo da mu se desi ništa bolje. Izabrala ga je franšiza u kojoj nije bilo gužve na njegovoj poziciji, sa trenerom čvrste ruke, sa zaostavštinom Dirka Novickog, jednog od najboljih evropskih igrača u istoriji NBA lige.

A kada su navijači Maveriksa videli kako dečko plave kose pogađa prvu trojku sa korakom unazad, tuga zbog oproštaja velikog Dirkenštajna potpuno je uminula. Dobio je svog naslednika.

Iz perspektive timova koji su propustili priliku da ga dovedu u svoje redove, ova odluka ima višeslojne posledice. Naročito za Divca, Dončićevog košarkaškog sunarodnika – urođenog šampiona jugoslovenskih korena.

Priča se o tome da je Dončić sam rekao Kingsima u internom razgovoru da ne želi da igra u toj ekipi. Nije poslao ni medicinsku dokumentaciju pred draft (osim Beglija to nije uradio nijedan igrač te godine). Drugi smatraju da je Divac već bio pri kraju „team rebuildinga“ i da je ta pozicija već bila popunjena, a da je Sakramento vapio za visokim igračem. Nikada se nije dogodio presedan da se započeti „team rebuilding“ menja zbog jednog igrača, pa makar to bio i Džordan 1984. godine.

Treći tvrde da su i prva i druga tema potpuno promašene – kada imaš priliku da dovedeš najboljeg igrača u generaciji, koji je pritom najunosniji proizvod koji tržište poput Evrope može da ti da i koji će posle nekog vremena početi da igra kao lud, to moraš da uradiš. Dalas je bio najracionalniji, a sada na osnovu toga mogu da budu potpuno iracionalni. I da sanjaju.

Luka je u prvoj sezoni igrao nešto više od 32 minuta u proseku i za to vreme postizao prosečno 21,2 poena, uz 7,8 skokova i šest asistencija.

Pred početak druge sezone franšiza je Dončiću „ostvarila i jedan san“. Tokom Evropskog prvenstva u košarci, pred duel sa Letonijom, on je u superlativima govorio o Kristapsu Porzingisu.

„Moraćemo da ga napadnemo direktno jer će u suprotnom da nam nanese mnogo štete. On je jedan od najboljih igrača na svetu. Voleo bih da u budućnosti dostignem njegov nivo“, rekao je Dončić.

A u novoj sezoni dobio je priliku da povede Porzingisa ka svetloj budućnosti „evropske“, romantične ekipe Dalasa.

„Ponovo se priča o tome da je Dončić napravio ne znam kakav skok i ponovo ljudi nisu u pravu“, tvrdi Avdić. „Pa on je sve ove stvari radio i u Evropi. Tukao trojke sa 10 metara ili sa korakom unazad i u Realu, bacao lopte s koša na koš i one ulazile, delio asistencije iz skoka iza leđa, otvarao kontranapade, vrteo pikenrol… Ako mora da se traži nešto novo u njegovoj igri, to je činjenica da je malo isklesao telo, smanjio broj kilograma. Zameraju mu neki, čujem, da dosta promašuje za tri poena. A onda pogledate koliko je lopta kod njega, koliko akcija on sam mora da rešava, koliko šutira, i sve vam bude jasno. I nije tu stvar samo u poenima. On ima neku gravitaciju ka sebi, neke karakteristike koje ekipu vuku ka njemu i to je prepoznao čak i Karlajl. Stručnjak starog kova, koji se drži nekih principa ponekad i slepo, koji voli da zove svaku akciju svog tima, samo je dao Luki loptu i rekao mu da radi ono što najbolje zna. I evo šta se događa.“

A događa se to da Lebron Džejms na društvenim mrežama piše o Dončiću, da ga ljudi posle 87 utakmica vide kao sigurnog „Ol star“ igrača, da ga porede sa svima i da oni koji ga ne vole traže neke nove igrače sa kojima Luka ne bi mogao da se uporedi.

A da, ne vole ga baš svi i javnost nije jednoglasna u navijanju za Dončića.

Za njega ne navijaju oni koji su ljuti na njega što ne igra za Srbiju, ali zato za njega navijaju oni koji dele sa njim navijačko opredeljenje i „zvezdaštvo kao normalnu stvar“.

Ne podržavaju ga oni koji navijaju za druge timove u kojima su igrači sa ovih prostora, ali bi svi potajno voleli da Dončić igra za njihov tim.

Možda su najmanje za Dončića, čak i ako ništa protiv njega nemaju, oni koji navijaju za Nikolu Jokića.

Nema među njima ličnog rivalstva, ne igraju ni na sličnim pozicijama, ali su ušli u trku za najboljeg Evropljanina u NBA ligi. Jokiću je minula sezona bila iz najlepših snova, bio je najbolji centar najbolje lige na svetu, bio je ležeran, inteligentan i pobeđivao je. Sada se pojavio novi Evropljanin koji će mu na tom putu biti takmac. I dok se sa Jokićem bude rvao za evropski pijedestal preko Atlantika, neke istorijske duele je već otvorio.

Nikada ničija priča nije toliko podsećala na Draženovu. Tako veliki kvalitet pokazan u ranoj mladosti, rezultati u tinejdžerskom dobu, nivo obožavanja i osporavanja. Sve je tako slično.

I upravo to pokazuje zbog čega je Dončić toliko puta osporen i zbog čega je toliko puta dignuta lažna uzbuna pod nazivom – e sad će da se zaustavi.

Od kada se povukao Majkl Džordan, u Americi traje potraga za njegovim naslednikom. Posle čitave plejade igrača od Stefona Marberija do Derika Rouza, euforija se smanjila, ali i dalje zaiskri nešto u oku običnom posmatraču kada na lokalnom terenu neki klinac veže tri trojke.

Košarkaška nostalgija vlada i prostorima bivše Jugoslavije.

Dosadna je već postala mantra „pre je bolje bilo“, ali u košarci, kao ni u jednoj drugoj oblasti, to ima smisla.

„Mi smo sve igrače nakon generacije rođene 1967. i 1968. godine, koja je visoko podigla lestvicu, gledali kroz predstavnike te zlatne grupe. Kukoč i Rađa su sa 21 godinom bili dvostruki evropski šampioni, to je bila žetva trofeja. Dražen je sa 17 godina igrao finale najbolje lige u Evropi. Takva je prizma kod nas bila. Vidiš posle momka sa 22 godine i kažeš ‘majstore, pa ovaj ništa nije osvojio’. Mi smo tako rangirali jer sve kroz njih gledamo. Nije to uz sav naš cinizam stvar mentaliteta, nego stvar navike. A onda nas je Dončić vratio na staro. On je drugi Dražen, drugi Kukoč, novi Divac, Danilović, Bodiroga… To je taj rang igrača. Ali ovo što on radi ove sezone, niko od naših nikada nije radio“, zaključio je Avdić.

Hrabrost je to reći na košarkaškom području koje je decenijama obučeno u najfiniju porfiru, ali Luka Dončić je košarkaški raritet.

Nije on proizvod ostataka jugoslovenske škole. Nije ni sin svog oca, ali ni svoje majke. Nije dete sreće, iako ga Fortuna voli. On je naš, svih nas. I samo svoj.

Luka Dončić je tema svakoga dana, od početka nove sezone, a dok čitate ovaj tekst neko negde priča o tome da će on morati da stane ili makar da uspori koliko do Nove godine.

Kao da je to važno.

Sve što je do sada uradio bilo je košarkaški praznik.