Svaka kockarska priča liči na svaku kockarsku priču
Jedan porok nije mogao bez drugog, a drugi, tako to krene pa ide i ne staje, bez trećeg. Žene su bile još i najmanji problem: Toma je voleo alkohol, i što ga je njegov organizam više odbacivao, što se više bunio, to ga je više ovaj davio u maliganima. A onaj treći… eh, o njemu se tek pričalo.
Kocka, barbut, poker, rulet, kasnije, preko Bare, i konjske trke – kao Bukovski! – sve je probao i sve mu se sviđalo, sve ga je uzbuđivalo i svemu je mogao da se preda i da izgubi i novce koje ima i one koje će tek zaraditi.
Zdravković se prisećao prvog susreta sa tim vragom.
“Sa upravnikom ‘Gradskog podruma’, izvesnim Alijom, otišao sam jedne večeri u neko društvo i tu se zaljubio u barbut. Do kraja, bez predrasuda i rezerve.”
(Na ovom mestu napravićemo malu pauzu, da podebljamo tu reč “zaljubio”. To je ono o čemu je govorila i njegova kuma Olivera Katarina: Toma je bio zaljubljive prirode a predmet njegove zaljubljenosti nisu bile isključivo, pa možda nisu bile ni pretežno žene – u svašta se moglo zaljubiti, a posebno u ono što će na koncu biti loše po njega.)
Nastavlja, dakle, o toj prvoj noći:
“Prvo bacanje i veliki ulov. Prvo bacanje i 200.000 dinara u vreme kada mi je mesečna plata bila 300.000 dinara… Stalno sam jurio Aliju da me vodi na kocku. Jurio sam za njim kao verno kuče. Kasnije, bez njega, sam. Išao sam svuda gde su se bacale kockice. Upao sam u vrtlog strasti i nije mi uopšte bilo važno da li bih dobijao ili gubio. Važno je da sam igrao do kraja i do kraja uživao u kocki.”
Svaka kockarska priča liči na onu drugu: uvek je tu onaj dobitak “al’ zamalo”, i uvek su tu neki premazani, neki vaćaroši koji će našeg junaka odraditi na pravdi boga. Tako je, recimo, Toma za samo jednu noć izgubio novac koji je uštedeo da kupi svoj stan, i naravno – jer ne bi imala toliko smisla, ni kao opomena ni kao vic ni kao inspiracija za čuvenu “O majko, što me rodi, kad sreće nemam ja”, koja je, otkriće to, govorila o kocki, a ne o ženi – da mu je narednog jutra u posetu dolazila Kosara, da vidi kako se snašao njen uspešni sin.
“A ja, već stari Beograđanin, poznati pevač i kralj kafane, nemam ni dinara. Nisam imao od koga da pozajmim. Bilo me je sramota…”
Reći će potom i ovo:
„Godine 1969. počinje prava priča o meni. Prestao sam da pevam po kafanama jer je počeo da mi pristiže novac. Ogromna lova. Mnogi od mojih prijatelja i poznanika i danas misle da me je taj novac zbunio, izmenio, poremetio. Na neki način su u pravu, ali ne onako kako oni misle. U stvari, odjednom sam se obreo u situaciji da za kratko vreme rešim svoj život. Tada se u meni javio neki neobjašnjiv otpor prema takvoj mogućnosti. Nisam mogao da se mirim sa činjenicom da mnogi divni, pošteni ljudi koje sam poznavao i voleo imaju neuporedivo manje od mene. Počeo je da me drma nekakav čudan život. Nisam želeo, a ni mogao da zažmurim i pobegnem u neku svoju malu sigurnost. Počeo sam da trošim nemilice. Kao da sam mrzeo novac. Međutim, nijednog trenutka nisam bio pozer. Da sam to bio, onda bih verovatno kupio jahtu ili išao u Pariz da se šegačim, da se slikam sa Aznavurom, sa Bekoom… Šta ja znam… Mogao sam svašta da činim. Imao sam za sve to mogućnosti. Umesto tog, izabrao sam kafanu. Počeo sam da se opijam, da se kockam…“
U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, tačno na 30 godina od smrti legende narodne muzike:
POKLON SVIM ČITAOCIMA
Knjiga o Tomi Zdravkoviću: ISTINITA PRIČA O POSLEDNJEM BOEMU BALKANA
Rezervišite kod prodavca novina
Tagovi
