„Početak obnove Sovjetskog saveza“ ili „hladni rat SAD i Kine“: Kako je protekla debata Protića, Jeremića i Lompara

(Beta) – Predsednik Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD) Vuk Jeremić izjavio je danas da je rat u Ukrajini prvi oružani sukob u okviru „strateške konfrontacije, koja će trajati u narednim decenijama, a to je hladni rat SAD i Kine“.

„Konfrontacija koja će u velikoj meri odrediti sudbinu našeg vremena je sučeljavanje SAD i Kine kao dve najkonsekventnije sile u ekonomskom, naučno-tehnološkom, a uskoro i vojnom smislu, što Amerika već jeste, a Kina će to postati, u 21. veku“, rekao je Jeremić u diskusiji „Povratak istorije – Srbija na raskrsnici“, održanoj u organizaciji CIRSD-a u Aeroklubu u Beogradu.

Jeremić je, kako je CIRSD preneo u saopštenju, kazao da kao što je hladni rat počeo padanjem gvozdene zavese u Evropi, a prvi „kinetički rat“ u kojem su dve suprotstavljene strane uzele indirektno učešće započeo na drugom kontinentu, odnosno u Koreji, tako je i uvođenje ekonomskih tarifa na kinesku robu tokom administracije bivšeg predsednika SAD Donalda Trampa označilo početak jedne ere koja može biti kvalifikovana kao hladni rat.

„Rat u Ukrajini je zapravo prvi oružani sukob od mnogih kojima ćemo biti savremenici, a u kojima će dva najkonsekventnija igrača 21. veka, SAD i Kina, uzeti indirektno ili direktno učešće. Slično kao što su se prvi put u 20. veku dve supersile sudarile i došle na ivicu direktnog sukoba oko ostrva na obalama jedne od njih, odnosno Kube, tako bi u 21. veku ta lokacija vrlo verovatno mogla biti Tajvan“, ocenio je on.

Jeremić je podsetio da je na današnji dan 1989. godine pao Berlinski zid, što je dovelo do ushićenja i lansiranja teze o „kraju istorije“ i periodu trajnog mira u kojem će garanti stabilnosti biti pobednici hladnog rata, ali se pokazalo da se istorija nikada ne završava.

Profesor Univerziteta u Beogradu Milo Lompar rekao je da je od 1945. godine do danas najviše ratova, pučeva i obaranja vlasti obavila politika SAD, koja je veoma agresivna i „pod razumevanjem razume diktat, a pod prijateljstvom razume naredbe“ i to širi koliko god može.

„Amerika nije nastavila politiku kojom je dobila hladni rat, a to je politika kombinovanja pritisaka i, grubo rečeno, ideološke obrade javne svesti, dakle, nije strpljivo pokušavala da prodre do sveta koji je drukčiji, tako da je to možda izraz krize unutar SAD“, kazao je on.

Lompar je dodao da je reakcija Rusije, po njegovom mišljenju, odbrambena, ali da mu je „začuđujuć nedostatak kulturne politike“.

„U Ukrajini, državi koja ima između 25 i 30 odsto ljudi koji se određuju u narodnosnom smislu kao Rusi i koja ima 70 odsto stanovnika koji govore ruskim jezikom, čini mi se da jeste izvestan neuspeh, i to ne mali, ako vi posežete za odbranom, ja to tako vidim, svojih interesa u vojnom smislu, a ne u smislu kulturno-propagandnog otpora“, rekao je Lompar.

Istoričar Milan St. Protić ocenio je da je rat u Ukrajini „početak obnove Sovjetskog Saveza“.

„Nažalost, u Moskvi nisu razumeli svu pogrešnost i pogubnost politike koju je vodio Sovjetski Savez držeći pod svojom vojnom upravom čitav niz naroda i zemalja u istočnoj Evropi, koji su potrčali da se pridruže NATO-u i Evropskoj uniji tražeći kod njih, pokazalo se s pravom, spas od opasnosti koja može da dođe sa istoka“, rekao je Protić.

Prema njegovim rečima, napad na Ukrajinu pokazuje da je Ukrajina pogrešila što nije iskoristila momenat kada je mogla i ušla u Nato, jer da jeste, „ovo se ne bi dogodilo“.

„Jedna je ruska istorija do 1917. godine, a druga od 1917. godine, nema kontinuiteta ni u čemu, jer je carsko presečeno u korenu i nikada se više nije obnovilo. Ovo sada je isti sovjetski, crvenoarmejski mentalitet, koji je Ukrajinu napao i po završetku Prvog svetskog rata i koji se završio porazom Ukrajinaca“, kazao je Protić.

Jeremić je pitao sagovornike o mestu Srbije u svetskim previranjima, uz ocenu da se pokazalo da je kapacitet Rusije da projektuje konvencionalnu vojnu silu nešto ograničeniji nego što je većina ljudi u to verovala, jer bez ograničene mobilizacije ne može da obezbedi čak ni celu teritoriju Donbasa, pa se postavlja pitanje kakvu bi pomoć mogla da pruži dalje od svojih granica, negde na Balkanu, imajući u vidu savezništvo Srbije i Rusije.

Lompar je odgovorio da se Srbija kreće u pravcu koji ne nudi dobro rešenje, i da taj pravac podrazumeva „gubitak samopoštovanja ili života u ropstvu“.

„Bilo koji od tih izbora nosi sa sobom teške traumatske posledice. Bilo da pristane na diktat koji iznose SAD, bilo da mu se odupre, čini mi se da ova vlast može da odvede Srbiju samo u krizu“, rekao je Lompar.

Protić je istakao da Srbija ima 850.000 ljudi manje nego pre 10 godina, da su „najbolja deca su decenijama po belom svetu“ i ocenio da je to „krvoliptanje“ nenadoknadivo,

Po njegovim rečima, puste su i južna i istočna Srbija, dok je moralno stanje „na dnu“, jer je normalno da svako sebi daje veće pravo nego drugima, a obrazovanje je takvo da prosečan Srbin ne zna da nabroji tri manastira na Kosovu i Metohiji.

„Da naši preci ustanu, ne bi nas prepoznali. To je novokomponovano srpstvo u kojem se sve vrti oko teritorija u okviru Titovog socijalizma, kojem robujemo i dan danas“, rekao je Protić.

Na pitanje Jeremića o ulasku Srbije u EU, Protić je odgovorio da je Srbiji potreban staratelj i da bi „nas, nažalost, trebalo staviti pod pojačan starateljski nadzor“.

„Jedini put spasenja nam je da uđemo u EU i da se molimo da ne propadne, jer je prosperirao svaki narod ušao u EU“, ocenio je on.

Lompar je uzvratio da je „duboko poražavajuće ako neko misli da nam je potrebno starateljstvo, jer onda to znači da nam država nije potrebna“.

Protić, koji je bivši ambasador Srbije u Švajcarskoj, pitao „šta je država“, a Lompar je odgovorio: „Država je ono što ste predstavljali kao ambasador i primali platu za to“.

Lompar je naveo da bi Srbija ugrozila i druge delove svoje teritorije ako bi se odrekla Kosova i Metohije, jer bi pokazala da i oni mogu da se odvoje, a suočila bi se i sa poništavanjem svoje kulturne tradicije na Kosovu i Metohiji.

Protić je ocenio da je „Kosovo izgubljeno pogrešnom politikom Josipa Broza i još pogrešnijom politikom Slobodana Miloševića“.

„Izgubili smo Makedoniju, koja je natopljena srpskom krvlju, i jednu suzu nismo kanuli, a ovamo se busamo u grudi za Kosovo. Ako to nije licemerje, ne znam šta je“, rekao je on.