Ovogodišnje Olimpijske igre, ili su to prošlogodišnje – ko će se već snaći u kalendaru nove kovid normalnosti – mogle su da budu dobar argument onima koji pandemiju koronavirusa porede sa globalnim ratovima. Igre koje su od svog „antičkog postanja“ osmišljene tako da se ratovi zaustavljaju tokom njihovog održavanja, u svojoj modernoj reinkarnaciji nisu bile bi blizu postizanja imuniteta na ratove (jedne nisu održane zbog Prvog, dve zbog Drugog svetskog rata), a prošle godine je eto i virus bio jači od OI.
Moderne Olimpijske igre kao koncept su i bez pandemije bile dovoljno u krizi, predmet su kritika. Za one koji Igre posmatraju jednoslojno, kroz takmičenja i medalje i kroz jedan događaj koji se za moderan brz život ipak ne dešava tako često, svakako da ima svoje prednosti kada se ceo svet ujedini u jednakom uzbuđenju. Ali postoji i ta druga, mračnija strana Igara koja u osvit ovih tokijskih – a teško je dati odgovor imaju li one smisla – dolazi do izražaja.
I Igre u Japanu kao da same sebi postavljaju pitanje smisla (ili besmisla) svega – izgrađeni su objekti koji uglavnom neće videti mnogo publike, rizici su veliki za održavanje određenih takmičenja zbog velikih vrućina (na prvom mestu maratonske trke u koju su milioni uloženi ne bi li se obezbedili kakvi-takvi normalni uslovi za trkače, da bi na kraju trka bila premeštena na sever zemlje u Saporo).
„Nema sportske infrastrukture kroz koju se (sve to) prožima kao u MOK-u, i nema organizacije koja je manje odgovorna za svoje delovanje, a to mnogo znači ako znamo da na ovom svetu postoji i jedna grupa koja se zove FIFA“
Čak je i najbolji teniser sveta postavio pitanje, kada je rekao da se dvoumi da li da ide u Tokio, ima li smisla ići ako ne mogu da se gledaju drugi sportovi, ako ne može ni ceo svoj tim da okupi u Japanu.
A šta ostaje ako se taj olimpijski duh, kako će to biti u Japanu, ostavi po strani?
Prema globalnom istraživanju Ipsosa, na koje se pozvao „Njujork tajms“, 52 odsto Amerikanaca smatra da bi Igre u Tokiju trebalo održati iako pandemija još uvek traje, dok je 48 odsto njih suprotnog mišljenja. U Japanu, zemlji domaćinu, samo 22 odsto ispitanika misli da Igre treba da se održe. Prema ovom istraživanju obavljenom u 28 zemalja, najveća podrška Igrama dolazi iz Turske (71 odsto), a najmanja iz Južne Koreje (14 odsto). Globalni prosek po zemljama je samo 43 odsto podrške.
Zanimljivo je i da među onima koji su za održavanje Igara, najviše interesovanja povlači fudbal (30 odsto), koji je najmanje olimpijski sport od svih globalnih sportova.
„Olimpijske igre je nemoguće reformisati, i kada se podvuče crta, verujem da čine više lošeg nego dobrog“, rekao je za „Njujork tajms“ Dejvid Goldblat, autor knjige „The Games: A Global History of the Olympics“.
Na prvim modernim Igrama 1896. godine, učestvovao je 241 sportista i svi su bili beli muškarci. U Tokiju će od 11.000 sportista skoro polovina biti žene.
Nekada su Igre, poput onih u Sent Luisu 1904. godine, služile bolesnim umovima za eksperimente kojima bi dokazali da su ljudi crne puti niža vrsta; čak je i 1936. godine prenošenje olimpijske baklje iz Atine izmišljeno u Berlinu uz forsiranje arijevstva, kako bi se Hitler privoleo organizaciji događaja koji je do tada za njega bio judeo-komunistička zavera.
U vreme Hladnog rata Olimpijske igre su bile važne koliko i trka za svemir, ali se MOK sve vreme krije iza fasade apolitičnosti.
U istoriji je bilo samo devet predsednika MOK-a, svi su bili beli muškarci, svi su Evropljani izuzev jednog Amerikanca, a Komitet ima 102 člana, od kojih je većina tu došla kroz političke i poslovne veze i kombinacije, a ne preskače ni da 11 članova pripada kraljevskim porodicama.
Ono što kritičari ističu nije olimpijski pokret koji ima svoju dušu, već Međunarodni olimpijski komitet, za koji mnogi kažu da je nema, a koji je iza te fasade apolitičnosti i olimpijskog duha – uz anahronu poruku „važno je učestvovati“, stvorio mrežu birokratsko-koruptivnog interesnog elitizma.
„Nema sportske infrastrukture kroz koju se (sve to) prožima kao u MOK-u, i nema organizacije koja je manje odgovorna za svoje delovanje, a to mnogo znači ako znamo da na ovom svetu postoji i jedna grupa koja se zove FIFA“, rekao je Žil Bojkof, profesor sa Univerziteta Pacifik u Oregonu i autor više knjiga o Olimpijskim igrama.
Naravno da oni koji pozivaju na ukidanje Olimpijskih igara, a ima i takvih, neće, sigurno ne u skorije vreme, steći veću podršku za to. Olimpijske igre su i dalje kruna sportske karijere. To posebno važi za takozvane male sportove, jer jednom u četiri godine, ovaj put u pet, sledeći put – nadajmo se – u tri godine, takmičari u neatraktivnim sportovima bivaju svetske zvezde. A koliko su važne OI odgovor smo dobili i iz NBA lige; isti oni igrači koji su pre dve godine bez problema odbijali selektora SAD Grega Popovića – a ima li većeg autoriteta čiji bi poziv trebalo prihvatiti – za Svetsko prvenstvo, sada redom dolaze u reprezentaciju, jer i u malom mozgu znaju da je medalja sa OI nešto najveće u sportu.
Čak i kada ne bude publike zbog pandemije, jer biće ih pored malih ekrana. Svetsko prvenstvo u košarci se gleda u zemljama koje učestvuju, Olimpijske igre gledaju svi. Čak 73 odsto budžeta MOK-a dolazi od televizijskih prava. NBC kao najveći medijski partner Igara je već prodao oglasnog prostora u vrednosti od 1,25 milijardi dolara.
„Olimpijske igre u Tokiju bi mogle da budu najprofitabilnije u istoriji kompanije“, rekao je Džef Šel, direktor NBC Universal.
Čak je i najbolji teniser sveta postavio pitanje, kada je rekao da se dvoumi da li da ide u Tokio, ima li smisla ići ako ne mogu da se gledaju drugi sportovi, ako ne može ni ceo svoj tim da okupi u Japanu. A šta ostaje ako se taj olimpijski duh, kako će to biti u Japanu, ostavi po strani?
„Sportisti ovde nisu prioritet“, rekao je Dejvid Valečinski, istoričar i autor knjige „The Complete Book of the Olympics (from 1983 to 2012)“. On je istakao da je Tokio organizovao Igre 1964. godine i da su tada održane u oktobru kako bi se izbegle rizične vrućine. „Sada je televizija prioritet“, rekao je on.
Ta „druga strana“ Olimpijade svakako neće oduzeti čari takmičenju i svakodnevnom buđenju da se, jednom u četiri godine, prate streljaštvo, tekvondo ili rvanje. Olimpijske igre nisu bile po meri sportske nacije u kojoj se taj epitet očitavao u kolektivnim sportovima. Ali i to će se na ovim Igrama promeniti.
Zemlju koja je na prošlim Igrama imala četiri medalje u ekipnim sportovima, ove godine će predstavljati samo tri ekipe, vaterpolisti, košarkašice i odbojkašice. Za razliku od ranijih OI, ove godine se uključuju i karate i basket tri na tri. U basketu je Srbija favorit za medalju, a u karateu se medalja može očekivati, tako kažu predviđanja, od Jovane Preković (koliko bi još bilo medalja da je karate bio na OI u vreme Tanje Petrović!?). Da li će ovo biti kruna karijere Ivane Španović u skoku udalj?
U Tokio pod zastavom Srbije ide 86 sportista. Više od polovine je u ženskoj konkurenciji.
Ukupno je manje nego na prošlim OI kada su bila 103 takmičara i takmičarke (košarkaši, da su se plasirali, to bi lako iznivelisali).
Svakako je potpuno drugačija slika u odnosu na Atlantu 1996. godine kada je od ukupno 68 takmičara, bilo 59 muškaraca u tri ekipna sporta (što je više od polovine).
Inače, ove godine Srbiju će na OI predstavljati i Nina Radovanović u ženskom boksu. Da, neke stvari se ipak menjaju…
Prema sajtu olympicmedalspredictions.com koji prognoze za osvajanje medalja generiše prema rezultatima na poslednjim velikim takmičenjima – dakle vrlo prosto i svedeno prekopira pobednike sa svetskih prvenstava ili najvećih takmičenja u datom sportu – Srbija bi mogla da računa na 8 medalja – 3 zlata (Novak Đoković, odbojkašice, i Jovana Preković u karateu); dva srebra (Strahinja Stefanović – kanu i Zorana Arunović – streljaštvo); i tri bronze u džudou (Nemanja Majdov) i rvanju (Mate Nemeš i Mihail Kadžaja). Na jednom drugom sajtu bestsports.com.br koji malo drugačije generiše predviđanja, Srbija bi mogla i do 11 medalja. Oni su dodali vaterpoliste (pa naravno!) i basketaše 3 x 3, „oduzeli“ jednu medalju u rvanju i dodali dve u tekvondu.
Ako možda za nekog od takmičara ili takmičarki – za karatistkinju ili bokserku, za kajakaša, kanuistu ili rvača – koji budu nastupali u Tokiju niste čuli, to je potpuno normalno. Čućete već od ovog petka kada bude otvaranje OI. Jer to i jeste svrha ovih Igara. Makar sa ove strane olimpijskog duha.
***
Tekst je originalno objavljen u LETNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA od četvrtka 22. jula
