Čak i najefikasnije, ponekad i drakonske, strategije i mere u cilju sprečavanja širenja koronavirusa samo usporavaju napredovanje bolesti, a široko dostupne vakcine još uvek nema. Međutim, nakon što je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju virusa COVID-19, više od 35 privatnih kompanija i akademskih institucija započelo je rad na pronalaženju vakcine – svi su svesni da samo vakcina može sprečiti ljude da se razbole, prenosi Gardijan.
Četiri istraživačka tima su već testirala vakcinu na životinjama. Šta više, bostonska biotehnička kompanija Moderna ubrzo će započeti i dobrovoljno testiranje na ljudima.
Velike zasluge u brzom razvoju vakcine pripadaju kineskim naučnicima koji su krajem januara uspeli da odvoje čitav genetski materijal virusa Sars-Cov-2 koji izaziva bolest COVID-19, odnosno, koronavirus i tako omogućili naučnim timovima širom sveta da prate živi virus i proučavaju kako napada ljudske ćelije i čini ljude bolesnim.
Efikasnom razvoju prvih verzija vakcina protiv virusa COVID-19 doprinelo je i iskustvo sa epidemijama ostalih tipova koronavirusa – SARS u Kini (2002-2004.) i MERS u Saudijskoj Arabiji (2012.) i izgrađenim prototipima patogena (klicama virusa).
„Brzinu kojom radimo na vakcini protiv COVID-19 gradimo na prethodno ustanovljenim načinima za razvijanje vakcine u lečenju drugih tipova koronavirusa“, rekao je direktor Koalicije za inovativne pripreme za epidemiju u Oslu Ričard Hačet.
Sars-Cov-2 deli od 80% do 90% genetskog materijala sa virusom koji je izazvao SARS. Oba se sastoje od ribonukleinske kiseline (RNA) unutar kapsule proteina koja je prekrivena šiljcima. Upravo se šiljci „zakače“ na receptore koji se nalaze na površini ćelija u plućima čoveka – isti tip receptora u oba slučaja – i omogućavaju virusu da napadne ćeliju.
Zbog sličnosti virusa, mnoge farmaceutske kompanije sada koriste ranije razvijene vakcine protiv SARSA ili MERSA kao osnovu za razvoj vakcine u lečenju od virusa Sars-Cov-2 ili koronavirusa.
Vakcine deluju po istom principu. Daju ceo patogen ili deo patogena virusa ljudskom imunološkom sistemu – obično u obliku injekcije u maloj dozi – kako bi imonološki sistem stvorio antitela na patogen. Antitela, vrsta imune memorije, tako se brzo mobilšu i stvaraju imunitet sposoban da se odbrani od virusa u svom prirodnom obliku.
Tradicionalno, imunizacija je postignuta upotrebom živih, ali oslabljenih oblika virusa, ili celog, odnosno, dela patogena nakon što je on apsorbovan hemikalijama ili toplotom.
Međutim, ove metode imaju nedostataka. Recimo, živa forma može da preživi u organizmu domaćina, potencijalno obnavljajući deo svoje virulencije i čineći primaoca bolesnim.
Zato određene farmaceutske kompanije primenjuju novije tehnologije i metode u lečenju virusa. Takva je i „rekombinantna“ vakcina. Ona uključuje vađenje genetskog koda iz proteinskog šiljka na površini virusa Sars-Cov-2 i lepljenje u genom bakterija ili gljivica, jer ovi mikroorganizmi luče velike količine proteina. Drugi, čak i noviji pristupi, zaobilaze protein i grade vakcine direktno iz genetskog koda virusa, piše Gardijan.
Tagovi
