Kada je na početku pandemije koronavirusa Tomislav Momirović u nekoliko javnih nastupa – a vrlo je aktivan u raspravama na Tviteru – govorio o najvećoj krizi od Drugog svetskog rata, mnogi su ga osudili zbog navodnog dizanja panike. Jednaku je polarizaciju izazvala njegova podrška merama Vlade Srbije za oporavak ekonomije, predlozi za pomoć privredi koje je sam izneo, ali i optimistično predviđanje da je moguće da se prosečna plata u narednih pet godina udvostruči.
Predsednik Upravnog odbora „Mona hotela“ u intervjuu za Nedeljnik prvi put odgovara na sve zamerke i komentare, objašnjava svoju ekonomsku viziju, govori i o tome kako je voditi veliki biznis u Srbiji, kako vidi budućnost naše zemlje i njenog turizma, ali komentariše govorkanja da ima i političke ambicije…
Kada se vaša porodična kompanija delila na dva dela, govorilo se da je vaš otac rekao da se „kompanijama ne može upravljati bratski“. Kako ste to razumeli? Kako ste to podelili? I da li je vaš brat bolje izabrao pošto je turizam tokom korone zabeležio najveći pad?
Moj brat je meni i najbolji prijatelj i poslovni savetnik, naša bliskost je velika i bez njegove podrške teško da bih uspeo. Međutim, u poslu nema ljubavi i poslovni interesi moraju da budu jasno definisani. Ova kriza najviše pogađa turistički sektor, ali se ona brzo preliva na celu privredu i teško da će ikoga zaobići. Dugoročno, ljudi će nastaviti da putuju u još većem obimu i turistički sektor će povratiti promete koje je nekada imao i perspektiva ove grane će ponovo postati atraktivna. Tako da, dugoročno gledano, mislim da sam ja bolje prošao.
U Srbiji nije čest slučaj tako velikog porodičnog biznisa koji traje u više generacija. Vi često pominjete nasleđe socijalizma koje je još prisutno, kao i generacijski jaz između roditelja iz „onog vremena“ i mladih generacija koje danas ne grizu dovoljno? Kako vidite ta dva poslovna modela?
Srbija je društvo diskontinuiteta. Sticajem istorijskih okolnosti, menjali smo državna uređenja i ekonomske sisteme, opterećeni smo prošlošću i skloni njenom idealizovanju, a svet je otišao u drugom pravcu. Iz socijalističkog sistema gde je vladao princip „svačije, ničije“, preko noći smo se našli u liberalnom kapitalizmu, opterećenom grabežom, partijskom državom, sporom birokratijom i usporenim reformama. Naša porodica je davno odlučila da pokrene privatni posao i uprkos svim preprekama izgradila kompaniju koja sada zapošljava gotovo hiljadu ljudi u zemlji i regionu. Ja nisam jeo iz zlatne kašike, nisam se školovao na nekom bezimenom fakultetu u Americi, gledao sam roditelje koji rade od jutra do sutra, švercuju tekstil preko Albanije u vreme sankcija kako bi mogli da sašiju proizvode i grade firmu u kojoj sada radi veliki broj ljudi.
Napali su me na društvenim mrežama kada sam rekao da čovek da bi uspeo, mora da radi duže od radnog vremena…. A kako drugačije?! Evo, uzeću samo primere iz Srbije: da li je Đorde Vajfert radio od devet do pet, kapetan Miša Anastasijević u četiri parkirao brod i odlazio na pivo, da li bi Saša Đorđević bio najbolji košarkaš Evrope da nije dolazio dva sata pre treninga i šutirao sam trojke na terenu?! Svaki uspeh zahteva velika odricanja i žrtve. Tako je bilo i pre sto godina, tako je i danas.
***
Ceo intervju objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 18. juna
Čitaoce Nedeljnika koji na kioske dolazi 18. juna, očekuju dva velika poklona: peta knjiga iz edicije “Velike biografije” i Mond diplomatik na srpskom jeziku
Tagovi
