Nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer često se zalaže za „obaveznu socijalnu godinu“. Da, kao što se nekad morao služiti vojni rok, sada svi mladići i devojke provedu jednu godinu u službi društva – recimo u staračkim domovima, radu sa izbeglicama, narodnim kuhinjama.
Kako kaže Štajnmajer, to bi bila dobra prilika da se suprotstavi „podelama“ u društvu. U tome Štajnmajer nije usamljen.
Nakon nemira ovog leta, francuski predsednik Emanuel Makron najavio je da želi da preduzme akciju protiv preteće podele u zemlji. A kada su se pre dve godine u mnogim zemljama rasplamsale rasprave o obaveznim vakcinacijama protiv kovida 19, često se upozoravalo na podelu društva.
To stvara utisak da su u mnogim zapadnim zemljama političke i kulturne podele dublje nego ikada ranije. Oštra retorika koja se često koristi u javnim raspravama – o temama kao što su abortus, rodna ravnopravnost, klimatske promene, migracija ili rasizam – pojačava takav utisak.
Razlike su jedno, podele drugo
Prema rečima sociologa Štefana Hradila, nesporno je da su društva poslednjih decenija postala raznovrsnija.
„Diferencijacija je neizbežna u modernim društvima. To je povezano sa sve većim stepenom sloboda, obrazovanjem, migracijom i mnogim drugim faktorima“, kaže ovaj profesor emeritus na Univerzitetu „Johanes Gutenberg“ u Majncu.
Međutim, kaže Hradil, to se mora jasno razdvojiti od onoga što se naziva podelama: „Diferencijacija uopšte ne mora biti podela. Ona se, doduše, može razviti u podelu – ali prethodno mnogo toga mora da se desi.“
Bobi Dafi, šef katedre za političke nauke na Kraljevskom koledžu u Londonu, takođe tvrdi: „Naravno da postoje napetosti između različitih grupa u društvu. Ali one se često preuveličavaju. Studije pokazuju da se, u celini, prilično dobro slažemo.“
Političari, društvene mreže i iskrivljena percepcija
Postavlja se pitanje: Zašto imamo utisak da je u mnogim zemljama potpuno drugačije?
S jedne strane, treba biti svestan da političari, kreatori javnog mnjenja – a takođe i mediji – često koriste termine kao što su podela ili kulturni rat kao borbene izraze, jer žele da probude emocije, objašnjava Hradil. Na taj način doprinose netačnoj percepciji.
I društvene mreže imaju udela u tome. Tamo ne privlače pažnju umerena, većinska gledišta – već ekstremne pozicije i glasne manjine.
Dafi, koji je napisao knjigu o pogrešnoj percepciji društvene stvarnosti, ističe da ulogu igraju i takozvane „kognitivne pristrasnosti“, odnosno nesvesna izobličenja u razmišljanju i percepciji.
„Na primer, znamo da ljudi više obraćaju pažnju na negativne informacije nego na pozitivne. I znamo da više reagujemo na emotivne priče nego na činjenice i brojeve.“
U socijalnoj psihologiji se često govori o „ružičastoj retrospekciji“, što znači: „Loše stvari iz prošlosti brzo zaboravljamo, što istovremeno čini sadašnjost lošijom nego što jeste.“
U svakom društvu postoje različite linije podela – između bogatih i siromašnih, desnice i levice, mladih i starih.
„U mnogim drugim zemljama, na primer, vidimo jače tenzije između neke vrste velike gradske elite i ljudi sa sela. To nije posebno izraženo u Nemačkoj. Ali, tema koja mnogo polarizuje Nemce su migracije“, kaže Dafi.
Može li se izmeriti podela?
Društvo, dakle, može biti više podeljeno u jednoj oblasti, a manje u drugoj. Kada se mere tendencije podela, u istraživanju se pravi razlika između „tematske polarizacije“ i „grupne polarizacije“.
Dok prva opisuje neslaganje u vezi sa konkretnim političkim ili društvenim pitanjima, o visokom stepenu „grupne polarizacije“ se govori kada čitave grupe obezvređuju jedna drugu.
Prema Dafiju, ta vrsta „plemenskog razmišljanja“ podrazumeva to da se drugom taboru u principu ne veruje i da se on na „neki način dehumanizuje“.
Dok se u Velikoj Britaniji, na primer, „tematska polarizacija“ nije povećala tokom proteklih decenija, produbila se „grupna polarizacija“ – na primer, između pristalica i protivnika Bregzita. „To je trend zbog kojeg smo svi zabrinuti, a koji je u SAD već prilično odmakao“, kaže Dafi.
Za publikaciju na tu temu, sociolog Hradil i kolege su ilustrovali rezultate istraživanja Evrobarometra Evropske komisije. Građani 27 članica EU upitani su koliko veruju svojim sugrađanima, a koliko svojoj nacionalnoj vladi.
U proseku u EU, 60 odsto ljudi nikako ili prevashodno ne veruje svojim nacionalnim vladama. Najmanje poverenja uživaju slovenačka i hrvatska vlada kojima ne veruje preko tri četvrtine građana.
Situacija je bolja kada je u pitanju socijalna kohezija. Samo manjina, u evropskom proseku 28 odsto anketiranih, ne veruje ljudima oko sebe. Stopa nepoverenja je najniža u Danskoj i iznosi pet odsto, dok ljudi najviše nepoverenja jedni prema drugima imaju na Malti (46 odsto) i u Francuskoj (38 odsto).
Što se tiče Nemačke, brojke pokazuju da su tendencije podela na političkom i društvenom nivou relativno niske. Nepoverenje prema vladi iznosi 44 odsto, a nepoverenje prema sugrađanima 21 odsto, što je u oba slučaja ispod proseka u Evropskoj uniji.
„Razlike u mišljenjima su zdrave“
To što se u Nemačkoj i dalje mnogo govori o podeljenosti, može biti posledica toga što Nemci imaju vrlo romantičnu predstavu o idealnom društvu, smatra Hradil. „Ako je letvica postavljena posebno visoko, onda je čuđenje i uznemirenje zbog sukoba još veće.“
Međutim, česta upozorenja o podeli u društvu mogu postati samoispunjavajuće proročanstvo – podele nastaju jer stalno pričamo da podele postoje.
Možda bi bilo korisno razmisliti o tome da moderna demokratska društva na neki način žive od toga da se u njima sučeljavaju različita mišljenja i grupacije i da se međusobno nadmeću. Inače se ne bi dalje razvijala.
Sa tim se slaže i Bobi Dafi: „Političke ili kulturne razlike u mišljenjima su zdrave i neizbežne. Nezdravo bude kada ta neslaganja postanu toliko deo ličnog identiteta da više nismo spremni na kompromis – da se smatramo samo delom jednog tabora koji neće popustiti pred drugim taborom, bez obzira na temu.“
Tagovi
