Dok sam hodao trotoarom čuo sam krik, odozgo, sa nekog balkona, strašan vrisak napaćene životinje. Istog momenta pogodio me je u glavu veliki i težak kamen, osetio sam prasak nesvesti kako se širi mojim skaradnim umom. Pogan udarca kinetičke sile odvela me je u nesvesnost u kojoj videh borbu. Jedan čovek je drugoga od strane leđa udario velikom nakvrgavljenom bornom močugom od srebra, po sred glave. Tintara tog zvera umesto da je prsla kao lubenica, pokazala se kao da je pravljena od mekane gume. Pod stravičnim udarcem močuge ta pseudo glava neljuda savila se kao banana, ulubila se i velikom silom odbacila močugu u nazad. Ratnik koji vitlaše srebrnim oružjem udario je ponovo u glavnatu bananu koja po ko zna koji put uzvrati svojom elastičnošću, odbacivši palicu u nazad toliko jako da se vitez umalo nije guzicom prosuo po zemlji. Čovek koji je trepeo udarce, slomljen duhom, savi se napred kičmom stavši i na ruke, postavši četvoronožac, kriknuo je pretvorvši se u crnog betonskog jarca snažne čelične armature. Spustivši plećke i visoko podigavši trticu, prkosio je ratovima! Vojnik udaraše jarca palicom i otpadaše deliči i krhotine betona, ali bazna konstrukcija nošena čeličnom armaturom bila je neoštećena, korenjem zarivena u zemlju, potpuno neuništiva i nepobediva. Takoreći, trenutno nesalomiva. Vitez oklopnik, bacivši srebrno oružje iz ruku postade akademski građanin obučen u somotske pantalone, buržujsku košulju i džemper od kašmira. Skupih cipela upišanog odela Bila Gejtsa, na članku leve ruke usrane domovine stajaše mu najnoviji Apple Watch. Kao taj prastari novo-čovek prišao je otpozadi jarećoj zadnjici zagledavši se u te pozne dane i stara vremena podizanja jarčeve trtice. Gore u trtičnim visinama stajao je kvadratni otvor, u njemu beše potpuna tama, iz tame gledala su dela, dela čovečija, dela žigosana znakom, znakom pada i uspona, znakom večnosti, Bunuševačkim krstom.
Andrej Bunuševac (1974, Beograd) završio je Master studije slikarstva 2013. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dragana Jovanovića. Studirao je i vajarstvo na FLU 1994 -1996, ikonopis 2003-2006. na Akademiji umetnosti i konzervacije SPC, gde je i apsolvirao.
Od 1997. godine Bunuševac aktivno izlaže na grupnim i samostalnim izložbama, uglavnom slike i crteže. Dobitnik je nagrade Zlatna paleta ULUS-a za najbolji rad u domenu slikarstva za 2022. godinu, i Prve nagrade za najboljeg glumca na Festivalu kratkog filma „Lo-Fi/video/Rex“ 1997. godine.
Pored brojnih samostalnih izložbi, među kojima su retrospektivna izložba „Novi dani” (Galerija ULUS, 2024) i izložba crteža i slika „Zovu nas ljudi” (Nezavisna umetnička asocijcija REMONT, 2018), učestvovao je i na mnogim grupnim izložbama.
Otvaranje izložbe je u ponedeljak, 14. oktobra u 19h u Elektropioniru (Cetinjska 15).
Izložba traje do 1. novembra 2014. godine.
Izložbu možete posetiti svakog dana od 12 do 20h. Ulaz je slobodan.
