Palijativno zbrinjavanje nalazi se u ranoj fazi razvoja u Srbiji. Onima kojima je ova vrsta nege namenjena – pacijentima suočenim s bolestima koje ograničavaju život, uključujući rak, srčane bolesti, neurološka oboljenja, demenciju, AIDS, kao i deci sa invaliditetom, starijim osobama i članovima njihovih porodica – trenutno nisu u dovoljnoj meri dostupne integrisane usluge i kvalitet nege u skladu sa njihovim potrebama. Statistički podaci, prema kojima u Srbiji godišnje od raka umre 20 hiljada pacijenata (šest hiljada samo u Beogradu), a dijagnozu ove bolesti dobije oko 30 hiljada ljudi, jasno ukazuju na potrebu za reorganizacijom palijativnog zbrinjavanja.
Radi unapređenja socijalne zaštite najugroženijih grupa stanovništva, Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ u partnerstvu sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja sprovodi projekat „Usluge socijalne zaštite za osetljive grupe“, u okviru kog je održan prvi ciklus obuka za stručne radnike u oblasti socijalne zaštite u hotelu Srbija u Beogradu.
Obuku su vodili stručni radnici iz Centra za palijativno zbrinjavanje Belhospice, koji su dosad sprovodili kurseve akreditovane u okviru Lekarske komore Srbije, a bili su namenjeni lekarima, medicinskim sestrama i radnicima iz sistema zdravstvene zaštite.
Mijodrag Bogićević, socijalni radnik iz Belhospice centra, istakao je značaj ovakve edukacije i za oblast socijalne zaštite. „Od ove godine prvi put smo počeli edukaciju profesionalaca koji rade u sistemu socijalne zaštite, a ovo je prvi kurs koji je akreditovan od strane Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Kroz projekat koji se realizuje u partnerstvu sa Nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju GIZ predviđena je organizacija šest ovakvih obuka za gradove i opštine u 5 okruga u Srbiji”, rekao je Bogićević.
Gradovi Šabac, Valjevo, Vršac i Pančevo izabrani su da prvi pohađaju ovu obuku, jer je ranije prepoznato da imaju kapacitete za primenu dobrih praksi u pružanju socijalnih usluga za najugroženije grupe. „Korisnicima koji imaju potrebu za palijativnim zbrinjavanjem deo zaštite treba da pruži zdravstveni sistem, a deo sistem socijalne zaštite, pa čak i čitavo društvo,“ izjavio je Miroljub Nikolić, direktor udruženja građana Caritas Šabac, koje palijativni pristup primenjuje u saradnji sa Domom zdravlja i Opštom bolnicom u Šapcu.
Šabac je prepoznat kao primer dobre prakse, budući da na odeljenu za neurologiju ima deo koji je specijalno namenjen palijativnom zbrinjavanju. Nikolić je istakao i da su na nivou lokalne zajednice fokusirani na vaninstitucionalnu zaštitu kroz pružanje usluge u domovima korisnika.
Lokalne samouprave u Srbiji već igraju značajnu ulogu u sprovođenju i finansiranju usluga socijalne zaštite, ali imaju ograničenje u pogledu profesionalnih kompetencija i nedostaju im sredstva da finansiraju uvođenje novih ili unapređenje postojećih usluga. Osim nedostatka prostora u ustanovama koji je namenjen ovim pacijentima, veliki izazov predstavlja i manjak osoblja koje može da se brine o njima.
„Obuka o palijativnom zbrinjavanju bila je veoma korisna, jer radimo sa starijim ljudima, među kojima ima dosta onih koji su oboleli od karcinoma, ili su u terminalnoj fazi bolesti. Oni bivaju smešteni kod nas u Gerontološkom centru, jer u bolnici i drugim zdravstvenim ustanovama ne postoji prostor koji je baš za njih predviđen. Imamo medicinsko osoblje koje se trudi da im pruži negu i privremeno zbrinjavanje, dok se ne nađe bolje rešenje. Ono što smo naučili tokom ove obuke moći ćemo da primenimo u praksi, posebno deo koji se odnosi na rad sa volonterima, koji mogu da animiraju korisnike, da im pruže psihološku podršku i da na taj način u velikoj meri pomažu u radu s teško obolelim pacijentima“, istakla je Ivana Pulić, zdravstvena radnica u Gerontološkom centru Vršac.
Palijativno zbrinjavanje se ne završava kada pacijent premine, već se odnosi i na pružanje podrške porodici u tom periodu, kroz individualnu i grupnu podršku.
„Tokom obuke stekli smo uvid u to da se ovaj pojam ne odnosi samo na bolesnike, već i na njihove porodice. Takođe, na osnovu primera slučajeva s kojima se Belhospice susreće, dobili smo savete kako da se nosimo u teškim situacijama, kako da se ponašamo kada stupimo u kontakt sa obolelima i njihovim porodicama. Osim toga, drugačiji je pristup kada je u pitanju rad sa odraslim osobama i rad sa decom“, zaključila je Bojana Mijailović, porodični saradnik u udruženju za pomoć deci s posebnim potrebama „Naši snovi“ iz Valjeva.
Znanje i prakse stečene na ovoj obuci omogućiće učesnicima da efikasno nadograde i poboljšaju postojeće usluge. Takođe, predstavnici navedenih gradova učestvovaće na treninzima sa drugim gradovima i opštinama i preneti im stečena znanja.
