Bio je petak, sedam sati ujutru, sneg koji je padao proteklih dana polako se topio, negde se pomešao sa prljavštinom i pretvarao se u blato, negde ga više nije ni bilo, samo mutna voda koja odlazi u kanalizaciju, kada se iz jedne vreće za spavanje ispod stola u trpezariji začuo glas: „Pssst.“ Dve vreće su se nalazile ispod stola i bile su zakopčane do kraja, napolju je bilo hladno, u stanu je bilo mračno i tiho. I onda se ponovo iz te iste vreće začulo: „Pssst, pssst.“ Konačno se i druga vreća pomerila, neko se u njoj okretao, pomerale su se ruke i noge, rajsferšlus se otvorio, ali glava nije provirila, samo se sad i iz te vreće začulo: „Pssst.“ Da bi se istog trenutka iz one prve vreće ponovo oglasio onaj isti glas: „Pssst.“

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA 2. FEBRUARA. DIGITALNO IZDANJE POTRAŽITE NA NSTORE.RS