Retko pišem o tome što sam čitala, Selindžer je izuzetak, jer osećam da je to na neki čudan način intimna stvar, poput dnevnika ili poput odnosa sa ljudima i psima. Zato ovo nije nikakva recenzija ili analiza, trapava sam za to, ali je možda baš pisanje dnevnika, kao kad sam bila mala pa dotrčim kući da brzo zapišem šta se desilo. A desio se snažan udarac u stomak koji i kad bol prođe, ostavlja ukus krvi u ustima. Aperkat, roman prvenac Maje Iskre koji je izdala izdavačka kuća Lom.
Uvek se pitam, kad bi ljudi koji nisu pisci (po vokaciji) a pišu zapravo bili pisci (po vokaciji), da li bi im knjige bile toliko dobre? Prvi i poslednji ukus koji mi ova knjiga ostavlja je da je istinita. Ne iskrena, nego istinita.
Devojčica u Majinom romanu živi okovana granicama patrijarhalnog sistema ali u njemu uporno buši rupe kroz koje konačno možemo da dišemo. U jednom trenutku pravi paralelu između dva tipa alkoholičara, kaže da jedan razbija sve oko sebe i loče iz flaše dok drugi elegantno pijucka iz čašice kao da se radi o degustaciji na Rubensovoj retrospektivi. Takva je i ova knjiga, ona boli ne tako da puca na sve strane već tiho, inscenirano, dostojanstveno. Negde na početku protagonistkinja kaže za jednog od likova da je hladan kao polarna riba. Takav je i njen ton, hladan kao polarna riba. Ali polarna riba je hladna samo spram nečeg toplog. U njoj ključaju Dorćol i Dunav i fabrika betona i termoelektrana, Balše i Dorijani, Bouvi i Dostojevski. To je granata pod zemljom. Zato kopajte pažljivo.
Ipak razlog zbog kog mi se Aperkat poput prljave igre podvukao pod nokte je to što je napisan iz vizure jakog ženskog lika. Devojčice koja ne da na sebe i koja pesnicom ide kroz život, figurativno i doslovno čak i kad sa svih strana padaju bombe.
Ivan Bevc (Izdavačka kuća Booka) u ‘Agelastu’ je rekao kako će mnogo pre žene čitati rukopis koji je iz vizure muškog lika nego što će muškarac čitati rukopis koji je iz vizure ženskog lika. Aperkat je knjiga koja savršeno može da posluži kao klizeći start za one ‘hrabre’ koji bi konačno da se oprobaju sa ženskim protagonistom. Kao direktan udarac u slabu tačku ali ne onaj udarac što te ponizi i posrami već onaj što te trgne i očeliči.
Verovatno sam kao dete više volela knjige s muškim likovima jer se nisam uklapala u fabrički kalup devojčice. Bila sam izbačena iz vrtića, tukla sam se i večito isterivala pravdu, iz odličnog uspeha uvek je virila trojka iz vladanja, noge su mi bile svih nijansi ljubičaste i volela sam većinu sportova. Nisam se pronalazila u knjigama sa ženskim protagonistom osim u onim dečjim avanturističkim i buntovničkim knjigama. Pronalazila sam ženske likove da su neretko po difoltu tihe, pokorne i poslušne. I vaspitačice i profesori obožavali su da me streljaju disciplinskim klišeima – ‘Ti si devojčica, devojčice treba da budu mirne’ ili ‘Devojčice plaču, ne uzvraćaju’. Bila sam devojčica i plakala sam ali sam i pucala od energije, od osećaja za pravdu, od radoznalosti, ljubavi i besa. Kao da je postojao nekakav rečnik sa definicijom devojčice koju ja nikako nisam mogla da savladam. Nisam imala vremena da budem mirna, ni strpljenja da ćutim. Čitala sam knjige i maštala kako se pesničim u ime svih ženskih likova koji ćute. Godinama kasnije dok čitam Aperkat mislim se – cipela u koju konačno stajem.
Tagovi
