Kao da se igramo igre pronađi razliku, samo naglavačke. Umesto da tragamo za razlikama između dva gotovo identična crteža, zadatak je da primetimo zajedničke tačke na slikama koje su različite, ali imaju taman toliko detalja da je uvek moguće pronaći neke sličnosti. Ratna vremena posebno pogoduju ovoj vežbi. Komentatori i donosioci odluka riju po prošlosti ne bi li pronašli bilo šta što bi na bilo koji način moglo da zaliči na savremenu situaciju.
Tako se u protekle dve godine rat u Ukrajini poredio s Prvim svetskim ratom, pod obrazloženjem da se odvija po blatnjavim rovovima; s kubanskom raketnom krizom (oktobar 1962), koja je podjednako čovečanstvu pretila nuklearnim holokaustom; sa svim spoljnim intervencijama Sovjetskog Saveza (Berlin 1953, Budimpešta 1956, Prag 1968, Kabul 1979); s ratom između Irana i Iraka, dva suseda (1980–1988); s ratom na Kosovu i pokušajem oslobađanja od uticaja Srbije… Volodimir Zelenski i njegovi stručnjaci za odnose s javnošću odlično igraju tu igru. Glad iz 1933, Staljinov Veliki teror, sukobi u Avganistanu, Čečeniji i Siriji, pa čak i nesreća u Černobilju – svaka istorijska tragedija podseća ga na invaziju na njegovu zemlju. Ukrajinski predsednik ide dotle da reference prilagođava auditorijumu. Pred američkim Kongresom spominje napad na Perl Harbor i 11. septembar. Pred belgijskim poslanicima, citira bitku kod Ipra. U Madridu, Španski građanski rat i masakr u Gerniki; a u Češkoj, „Praško proleće“.
Što je izabrani događaj dramatičniji, analogija je efikasnija, brže izaziva empatiju kako bi bolje osigurala pristanak. Tako se Drugi svetski rat, sasvim logično, nalazi pri samom vrhu referenci. Vladimir Putin se tako poziva isključivo na „Veliki otadžbinski rat“; svi njegovi neprijatelji su „nacisti“. Ruski predsednik se, međutim, i sam poredi s Adolfom Hitlerom, Marijupolj sa Staljingradom, aneksija Krima s aneksijom Sudeta… Neizostavna je i referenca na Minhenski sporazum iz septembra 1938, kada su Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo sklopili dogovor s nacističkom Nemačkom da ovaj deo Čehoslovačke prepuste Trećem rajhu, u nadi da će zaustaviti njegove ekspanzionističke apetite. Ovaj sporazum postao je sinonim za kukavičluk i izdaju, te tako ta epizoda danas služi da diskvalifikuje zagovornike „smirivanja“, pravljenja malih kompromisa kako bi se zaustavila ratna eskalacija – poput onih koji su se suprotstavljali francusko-britanskoj intervenciji na Suecu 1956, Vijetnamskom ratu tokom 1960-ih, Zalivskom ratu 1990–1991. itd. Čak je i general Šarl de Gol dobio minhenski epitet jer je potpisao Sporazum u Evijanu, kojim su okončane borbe u Alžiru.
Ova lavina analogija nema samo retorički efekat. Izbor poređenja ponekad utiče i na strateške odluke koje se donose. Politikolog Juen Fong Khong je tako pokazao koliko sećanje na Minhen prožima mišljenje američkih političkih lidera tokom Vijetnamskog rata; ne samo njihove govore, već i njihova razmišljanja i rasprave, do te mere da su time pravdali potrebu za vojnom intervencijom. Da su na pameti imali francusko iskustvo u Indokini tokom 1950-ih i poraz kod Dijen Bijen Fua, kako ovaj istraživač primećuje, možda bi shvatili da je i ta zemlja potencijalno nepremostiva prepreka, što bi ih navelo na više opreza. Ipak, „politički lideri su loši istoričari“, piše on. „Njihov repertoar istorijskih paralela je ograničen, tako da biraju i oslanjaju se na pogrešne analogije.“
Relevantnost minhenske reference obrnuto je proporcionalna njenoj sveprisutnosti u javnom (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
