Da je Hamil došao 2024. u Beograd i da je imao priliku da vidi film „Ruski konzul“ reditelja Miroslava Lekića, snimljen prema romanu Vuka Draškovića, verovatno ne bi ostao ravnodušan koliko Žarko Laušević u tom filmu liči na njega, odnosno na Luka Skajvokera iz filma „The Last Jedi“ (Star Wars epizoda 8) iz 2017. Ili razočaranog Luka u onom pojavljivanju na kraju „The Force Awakens“. Pa zar u nekim fazama i Vuk Drašković nije podsećao na Obi-Vana Kenobija srpske političke scene? Meni je to, ta sličnost Lauševića i Hamila, bio prvi nadrealni utisak kad sam pogledao „Ruskog konzula“ u bioskopu na Banovom brdu.
Žarko Laušević, tako glumački moćan, a već teško bolestan, u „Ruskom konzulu“, bio je monumentalan i u serijskoj adaptaciji „Vremena smrti“ Dobrice Ćosića. Drašković i Ćosić, iako su se politički često razmimoilazili – Drašković nije mogao da prihvati Ćosićevo razumevanje za Miloševićev režim, a Ćosić nije mogao, kako mi je jednom prilikom rekao novinar Slava Đukić, nikako „da svari“ Draškovićevu rehabilitaciju četništva, pre svega kroz lik i delo Draže Mihailovića. Kao i monarhizam.
Nije lako kad je umetnost u pitanju birati najboljeg. Na primer, „Odbrana i poslednji danji“ Idola obično se u svakoj anketi proglase za najbolji pop/rok album srpske i eks-YU scene, iako se ne mogu navesti baš ubedljivi argumenti zašto je taj album bolji od, recimo, „Mrtve prirode“ Riblje čorbe. Sa filmovima je ponekad slično. A ponekad nije. Kad je prošle godine za srpskog kandidata za Oskara izabran film „Što se bore misli moje“ Milorada Milinkovića (koji nije uspeo da uđe u uži krug), koji govori o ubistvu kneza Mihaila Obrenovića, kao i događajima koji su neposredno prethodili samom tragičnom činu koji se desio u Košutnjaku 1868. godine, a nije izabran film Dragana Bjelogrlića „Čuvari formule“ inspirisan nuklearnim incidentom u Vinči 1958. i njegovim posledicama opisanim u romanu „Slučaj Vinča“ Gorana Milašinovića, jedan kulturno-politički radnik koji javno teško da bi podržao Bjelogrlića rekao mi je diskretno: „Ne umanjujući kvalitet režisera Milinkovića, mislim da bi ovom prilikom i knez Mihailo da može glasao za Bjelogrlićev film.“ Koji je inače, ono što se kaže „ušao u pucanj“ i bio u trendu sa ultimativnim „Openhajmerom“, filmom Kristofera Nolana o ocu atomske bombe.
Ove godine Filmski centar Srbije saopštio je da će kandidat Srbije za Oskara biti „Ruski konzul“ i ta odluka žirija za razliku od prošlogodišnje nije izazvala kontroverzu. Ali kakve su šanse da na kraju, kad bi se hipotetički i desilo da film uđe u najuži izbor, članovi Američke filmske akademije najprestižniju nagradu u ovakvom geopolitičkom trenutku daju filmu koji se zove „Ruski konzul“? Odnosno, u kome lik sa najviše simbolike – Ljubo Božović (Laušević), profesor istorije, 1973. u Đakovici, u svojoj kući, otvara konzulat carske Rusije. Vreme je albanskog pritiska na Srbe i Crnogorce. Ti Crnogorci kao da su se danas zaboravili, a ranije se uvek govorilo Srbi i Crnogorci sa Kosova i Metohije. Namera albanskih separatista je da se Srbi (i Crnogorci) zaplaše i prisile da prodaju imanja, kuće i stanove i isele se sa Kosova. Mračne su sedamdesete. Tito se vratio u konzervativnu fazu. Konfederalizam jača. Još niko ne sme da skandira na stadionima miliciji „Idite na Kosovo!“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 26. SEPTEMBAR, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 663
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „HOW TO“ NA POKLON
HT 10
Tagovi
