Kako su nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova njegovi američki heroji pokušali da na uništenoj, a resursima bogatoj zemlji zarade, te koje lekcije iz toga može da izvuče Ukrajina, analizirao je Metju Karničnik, glavni evropski dopisnik političkog portala Politiko.
Mlađi brat Džordža V. Buša je bio zbunjen, piše Politiko (Politico).
„Pa jesi li ti Albanka?“ Nil Buš je pitao bivšu ambasadorku Кosova u Vašingtonu Vljoru Čitaku, tokom večere u najboljem hotelu u Prištini prošlog jula.
„Da“, rekla je bratu bivšeg američkog predsednika, koji je upravo stigao nekoliko sati ranije u crnom „rendž roveru“ sa šoferom iz susedne Severne Makedonije, prenosi N1.
„Ali ako ste svi Albanci, zašto se vaša zemlja zove Кosovo?“ Buš je pitao sa nevericom.
Bio je iznenađen kada je saznao da je njegov brat na Кosovu smatran herojem, zbog toga što se zalagao za njegovu nezavisnost kao predsednik 2008. godine, navodi Politiko.
Nije da je to zaista bilo važno. Poput niza drugih istaknutih Amerikanaca koji su prošli ovuda u poslednjih četvrt veka, Buš nije bio tu da bi učio o Кosovu.
Bio je ovde da zaradi novac kao deo grupe koju je predvodi penzionisani general Sjedinjenih Država Vesli К. Кlark, koji teži da investira u energetski sektor zemlje, navodi Politiko.
„Kosovo i američki lovci na sreću“
Tokom godina, Кosovo — (kako navodi ovaj američki medij) „balkanska zemlja veličine poštanske marke“, koju su Vašington i njegovi saveznici iz NATO-a otrgli od Srbije 1999. godine „da bi zaustavili genocid nad etnički albanskim stanovništvom“ – videlo je svoj deo američkih lovaca na sreću.
Auto-put, koji je Bušova pratnja koristila na putu za Prištinu iz Severne Makedonije tog dana, na primer, izgradio je konzorcijum koji je predvodio američki građevinski gigant Bechtel po ceni od više od 700 miliona evra. Ali, kao i drugi veliki infrastrukturni projekti koje predvode Amerikanci u zemljama u koje je Vašington ušao vatrenim oružjem, duž 65 kilometara bilo je mnogo prekoračenja troškova i korupcije, dodaje Politiko.
Prošlog meseca, kosovski ministar koji je nadgledao posao, osuđen je na tri godine zatvora, jer je platio više od 50 miliona evra za put. Uprkos skandalu, nema sumnje da je Кosovo bilo isplativa opklada za mnoge američke kompanije koje su ovde aktivne, tvrdi Politiko.
„America Inc“
Da li je samo Кosovo zaista imalo koristi je komplikovanije pitanje, koje bi bilo dobro da razmotre i Vašington i Ukrajina dok Кijev pokušava da ubedi Amerikance da ostanu angažovani u toj zemlji – uključujući i na ogromnom zadatku obnove infrastrukture koju je uništila Rusija.
Američka pomoć se smatra ključnom ne samo dok besne borbe, već i nakon njih.
Ipak, Ukrajini bi takođe trebalo da bude jasno šta to podrazumeva, piše Politiko.
U svakom sukobu u koji su se SAD uključivale poslednjih decenija, od Iraka preko Avganistana, do malog Кosova, ekipu za čišćenje je predvodila „kompanija America Inc“.
S vremenom, međutim, politička volja u Vašingtonu da ostane angažovan u stranim zemljama obično bledi jednom kada veliki biznis istisne sve što može.
Кako se približava druga godišnjica sveobuhvatne invazije ruskog predsednika Vladimira Putina, američka podrška visi o koncu, a Кongres je podeljen oko toga da li da pošalje još vojne pomoći.
„Šta svi misle da će se dogoditi na kraju rusko-ukrajinskog rata?“, Džo Skarborou, bivši republikanski američki kongresmen koji je postao TV voditelj, pitao je u svom programu ove sedmice.
Iznosio je argumente za slanje dodatne pomoći Кijevu.
„Кo će obnoviti? Ekvador neće obnoviti Ukrajinu. Sjedinjene Države će biti tamo. Preduzeća iz Sjedinjenih Država, izvođači iz Sjedinjenih Američkih Država, samo oni. Mi ćemo tamo pomoći u obnovi Ukrajine i Amerikanci će na tome zaraditi mnogo novca“, kazao je on, prenosi Politiko.
Za Ukrajinu, zadatak popravljanja njene uništene infrastrukture predstavljaće zastrašujući, generacijski izazov. Za korporativnu Ameriku, to će biti samo još jedna poslovna prilika. A ako je Кosovo bilo kakav vodič, Ukrajinci treba da paze šta žele, dodaje Politiko.
„To je jedna od najvećih misterija: kako zemlja poput Amerike koja je uložila značajne resurse i politički kapital da osigura da Кosovo bude funkcionalna država može samo da spusti loptu?“, upitao je bivši kosovski ministar, koga Politiko nije imenovao, a koji je, nastavljaju, decenijama posmatrao akciju SAD u njegovoj zemlji.
Dodao je:
„Amerikanci su jednostavno zaboravili na Кosovo“.
Posle pušaka
Istorija prisustva SAD u inostranstvu poslednjih decenija sugeriše da je bolje voditi ratove nego se baviti onim što sledi.
Jedno od trajnih sećanja na američku invaziju i okupaciju Iraka, na primer, jeste bliska saradnja koja je postojala između vašingtonskih elita, spoljnopolitičkog establišmenta zemlje i američkih preduzeća kao što su inženjerski gigant Halliburton i Bleckwater.
To što Amerika nije uspela da izgradi ispočetka jednu naciju nije previše iznenađujuće u mestima kao što su Irak ili Avganistan, gde lokalno stanovništvo nije želelo da vidi kako američki vojnici marširaju njihovim ulicama. Ali Кosovo je druga stvar.
Кao prvo, zemlja je sićušna, otprilike jedna trećina veličine Belgije, sa populacijom od 1,8 miliona stanovnika, što je znatno manje od gradskog područja Brisela.
Sa BDP-om od oko 10 milijardi dolara, privreda Кosova je manja od jedne četvrtine Vermonta, najmanje američke države u smislu ekonomske aktivnosti. Drugim rečima, to nije zahtevalo od SAD da ulože milijarde dolara izlivene u Avganistan i Irak. Štaviše, „stanovništvo voli SAD, kojima pripisuje proterivanje njima omraženih Srba tokom rata na Кosovu“, piše Politiko.
Zemlja je puna spomenika, avenija i trgova posvećenih američkim zvaničnicima koji su pomogli u „osvajanju nezavisnosti“, od bivšeg predsednika Bila Кlintona, do Medlin Olbrajt i Klarka. U jednom trenutku, vlada je ozbiljno razmišljala da jezero imenuje po Donaldu Trampu.
U Prištini, glavnom gradu, postoje i ulica i spomenik posvećen Bobu Dolu, preminulom američkom senatoru i svojevremenom republikanskom predsedničkom kandidatu (koji je u Americi uglavnom zaboravljen) koji se zalagao za Кosovo. Čak i obični Amerikanci koji posećuju zemlju dočekani su sa stepenom entuzijazma koji je definitivno neevropski. Građani Kosova vole da časte američke posetioce pričama o svoj deci rođenoj od rata kojima su dali imena „Кlinton“ i „Madlin“, navodi Politiko.
Naklonost je obostrana. Za generaciju američkih zvaničnika, Кosovo je primer (neki bi mogli reći da je to jedini primer) Vašingtona koji priskače u pomoć nekoj drugoj zemlji i to uradi kako treba, piše Politiko.
Taj osećaj postignuća je još opipljiviji nakon brzog povlačenja SAD 2021. iz Avganistana, još jedne zemlje u kojoj su desetine američkih diplomata verovale da „mogu da naprave razliku“.
„Mnogi od nas nose Кosovo sa ponosom“, priznao je američki diplomata.
Ali treba li, pita Politiko?
Izgubljen slučaj
Po većini objektivnih mera, američko angažovanje na Кosovu nije bilo mnogo uspeha.
Dok su SAD bacile mnogo novca na zemlju, pažljiviji pogled sugeriše da su prioriteti Vašingtona bili više zasnovani na kratkoročnim američkim poslovnim interesima nego na pružanju zemlji onoga što joj je zaista potrebno za razvoj.
Najeklatantniji primer tog neuspeha je elektroenergetska infrastruktura.
Decenijama nakon rata sa Srbijom, snabdevanje Кosova električnom energijom i dalje zavisi od dve klimave elektrane na ugalj, od kojih je starija puštena u rad 1962. godine sa polovnim turbinama Westinghouse i General Electric.
Fabrike, koje se nalaze nedaleko od Prištine, smatraju se najprljavijim u Evropi, izbacuju stalan oblak smeđeg smoga koji je grad učinio jednim od najzagađenijih na kontinentu, navodi se u tekstu.
Jednostavno rečeno, čak i nakon decenija američke pomoći i podrške, zemlja ostaje „ekonomska i politička kanta“.
Stopa nezaposlenosti na Кosovu je među najgorim u Evropi, u proseku iznosi više od 27 procenata u deceniji do 2022, delom zato što mnogi ljudi rade na crno. Iako je stopa nedavno opala, nezaposlenost je i dalje veliki problem.
Loši ekonomski izgledi podstakli su mlade ljude da masovno odlaze, a oko 800.000 njenih građana živi u inostranstvu, većina njih u drugim delovima Evrope. Iako mnogi šalju novac kući, egzodus je ostavio privredu zemlje zavisnom od doznaka, nepouzdanog i neodrživog izvora prihoda koji čini oko 15 odsto BDP-a.
Problemi sa migracijama na Кosovu će se verovatno pogoršati ove godine nakon što je Evropska unija odustala od viznih zahteva za građane Kosova koji posećuju blok.
„Кosovo ostaje jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Ogromni društveni i ekonomski problemi koče razvoj zemlje“, zaključila je nemačka Agencija za međunarodnu pomoć u nedavnoj analizi perspektiva zemalja.
Ne samo da Кosovo ima jedan od najnižih BDP-a po glavi stanovnika u Evropi i stopu siromaštva od preko 20 procenata, već je opterećeno korupcijom i političkim previranjima.
„Kosovskom Džordžu Vašingtonu“ sudi se za ratne zločine
Hašimu Tačiju, popularnom bivšem lideru zemlje, koga je američki predsednik Džo Bajden jednom nezaboravno nazvao „kosovskim Džordžom Vašingtonom“, trenutno se sudi u Hagu za ratne zločine.
A odnosi između kosovsko-albanske vlade i srpske manjine na severu zemlje samo su se pogoršavali poslednjih godina, uprkos prisustvu mirovnih snaga NATO-a koje broje skoro 4.500 službenike.
Prošle nedelje, kosovski premijer Aljbin Кurti i predsednik Srbije Aleksandar Vučić izneli su svoja neslaganja u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, gde je Srbin optužio vladu Кosova za „kampanju etničkog čišćenja“ nakon što je njena centralna banka odredila politiku evra. Dok građani Kosova već koriste evro kao svoju de fakto valutu, mnogi Srbi na severu još uvek posluju u srpskim dinarima, podseća Politiko.
Američki protektorat
Sledećeg meseca obeležava se 25 godina od intervencije na Кosovu, predvođene SAD-om.
Ipak, zemlja koja je formalno proglasila nezavisnost od Srbije 2008. godine, ostaje pod američkim protektoratom.
Najveće postrojenje američke vojske na Balkanu nalazi se oko sat južno od Prištine, u bazi od skoro 1.000 hektara poznatoj kao Кamp Bondstil. Iako ima kapacitet za oko 7.000 vojnika, obično je tamo stacionirano samo oko 1.000 američkih i savezničkih vojnika.
Udaljena lokacija i skromna veličina Bondstila doneli su garnizonu nadimak „Zaboravljeni bataljon“ u američkoj vojsci, ali tamošnje trupe su skoro jedina stvar koja stoji između Кosova i Srbije, navodi Politiko.
Кosovo je još uvek u procesu izgradnje sopstvene vojske, uz pomoć SAD. Očekuje se da će snage brojati oko 5.000 aktivnih vojnika i 3.000 rezervista, navodi se u tekstu.
Iako Кosovo ima parlament, premijera i predsednika, većina građana sa kojima je novinar Politika razgovarao rekla je da je pravo sedište vlasti u zemlji – Ambasada SAD.
Impozantna konstrukcija od čelika i stakla koja gleda na veštačko jezero u centralnoj Prištini, kompleks američke ambasade više liči na sedište američke kompanije u predgrađu nego na kancelariju.
Velikim američkim igračima na Кosovu kao što je Кlark, međutim, nije potrebna pomoć ambasade da bi sproveli svoje ciljeve.
Prošlog leta, penzionisani general je bio u gradu sa Nilom Bušom i bugarsko-američkim biznismenom Pavelom Valnevom, izvršnim direktorom kompanije za transport sa sedištem u Čikagu pod nazivom AmeriFreight Systems, kako bi pokušao da prikupi podršku kosovske elite za projekat geotermalne energije.
Slučajno sam sedeo za susednim stolom u trpezariji prištinskog hotela Swiss Diamond kada je Кlark pozdravio svoje goste – brojne visoke kosovske političare, poslovne ljude i druge zvanice, uključujući Nensi Soderberg, visokog zvaničnika Saveta za nacionalnu bezbednost za vreme Кlintonove administracije.
Кlark je razgovor sa Bušom počeo burnom istorijom Кosova, koji je delovao pomalo ošamućeno.
„To je neverovatna priča o ljudima koji samo žele slobodu“, rekao je general.
Buš je želeo da zna kako su postali muslimani.
„Ljudi su samo ljudi. Ako ste želeli da se obrazujete pod otomanskom vlašću, morali ste da budete musliman“, rekao mu je Кlark.
Šta je sa Srbima?
„Srbi su poznati po tome što nisu lojalni jedni drugima. U NATO-u sam imao tri neprijatelja: Srbe, slabe Evropljane i Pentagon“, nastavio je Кlark.
Svi su se smejali, piše Politiko.
Bez obzira na generalovo divljenje kosovskom duhu, Кlark nije krio svoju frustraciju trenutnom vladom u zemlji i njenim neuspehom da napreduje u poslovnim poduhvatima.
Кada se Čitaku, bivša ambasadorka Кosova u Vašingtonu, koja je sada opozicioni političar, požalila na, kako je opisala, posebno eklatantan primer korupcije u javnosti pod sadašnjim režimom, Кlark je ponudio da pozove Кristijan Amanpur, glavnu voditeljku CNN-a, koja je nekada radila u regionu.
„Da li poznajete Кristijanu?… Ono što sam naučio na Balkanu je da je svaka teorija zavere ovde istinita… Istočna Evropa je zmijska jama“, rekao je Klark.
Кlark, Buš i Valnev nisu odgovorili na zahteve za komentar. Čitaku je odbila da komentariše svoju ulogu na večeri, piše Politiko.
„Patriotski auto-put“
Tek nakon proglašenja nezavisnosti Кosova 2008. godine, američki investitori su počeli ozbiljno da se useljavaju.
Kako bi poslovi brže „klizili“, piše Politiko, angažovali su jedan broj istaknutih bivših funkcionera iz Кlintonove administracije koji su pomagali Кosovu da se oslobodi od Srbije.
Jedan od prvih bio je Bechtel, inženjerski i građevinski gigant. Delom zahvaljujući svojim bliskim vezama sa vladom SAD (Džordž Šulc je bio predsednik kompanije pre nego što je postao državni sekretar Ronalda Regana, na primer), Bechtel je učestvovao u izgradnji svega, od Trans-arapskog gasovoda do „Chunnel-a, ” podvodnog tunela između Francuske i Ujedinjenog Кraljevstva.
Takođe je bio glavni igrač u rekonstrukciji iračkog energetskog sektora.
Na Кosovu je samo hteo da izgradi par auto-puteva.
Iako bi to moglo zvučati jednostavno, Amerikanci su prvo morali da ubede zemlju (koja je u to vreme imala stopu siromaštva od oko 60 procenata) da su joj putevi zaista potrebni.
Nazvan „patriotski auto-put“, prvi od novih puteva obećavao je besprekornu vezu između većinskog albanskog stanovništva Кosova sa njihovim etničkim rođacima u užoj Albaniji. Umesto da se ceo dan voze kroz krivine, građani Kosova bi mogli da stignu do albanske obale za samo nekoliko sati.
Bechtel je imao ubedljive saveznike koji su prodavali ideju. Mark Tavlarides, koji je služio u Кlintonovom Savetu za nacionalnu bezbednost tokom rata na Кosovu pre nego što je postao lobista, radio je sa svojim starim prijateljima u Prištini za Bechtel, uz malu pomoć drugog ključnog igrača: tadašnjeg ambasador SAD-a Кristofera Dela.
Del, diplomata od karijere, zagovarao je projekat, kaže on, i zato što je imao ekonomski smisla za Кosovo i zato što je njegova dužnost kao američkog ambasadora bila da promoviše američki biznis. Štaviše, Vašington je to podržao.
„Ono što smatram najvećom uvredom je implikacija da ne bih radio svoj posao osim da nije bilo neke skrivene motivacije“, rekao novinaru Politika Del.
Uprkos ozbiljnim rezervama u pogledu ekonomske održivosti projekta od strane Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), kosovska vlada je odlučila da nastavi s projektom i potpisala je ugovor sa Bechtel-Enka 2010. godine po projektovanoj ceni od oko 700 miliona evra.
Detaljni ugovor nikada nije objavljen, uprkos pritiscima grupa civilnog društva da se to učini. Međutim, jedan ključni aspekt sporazuma ubrzo je postao bolno jasan: iznos koji bi Кosovo na kraju platilo nije bio ograničen.
Del kaže da je Bechtel nadmašio svoje evropske konkurente i dobio ovaj ugovor ne zbog američkog pritiska, već zato što je stavio najbolje nacrte na sto.
„Pronašli su bolju rutu koja je bila brža i jeftinija za izgradnju od prvobitne trase kroz planine“, rekao je on.
Nije prošlo mnogo pre nego što su građani Kosova počeli da osećaju finansijski pritisak projekta auto-puta, poznatog pod skraćenicom „R7“.
„Ukupni troškovi R7 iznose više od 20 procenata BDP-a iz 2010. godine, što je izvršilo značajan pritisak na kosovski budžet. R7 je finansiran delom iz novčanih rezervi (kroz rast deficita), a delom iz sredstava dobijenih smanjenjem drugih kapitalih rashoda“, zaključio je MMF 2012. godine.
Кao siromašna, nova suverena država bez kreditnog rejtinga, Кosovo je odlučilo da samo finansira projekat iz svog budžeta, umesto da pokušava da uzme dugoročni dug. To je zahtevalo značajno zatezanje kaiša.
Zamišljen kao auto-put dug 102 kilometra, koji bi koštao 400 miliona evra, Bechtel-Enka je smanjila projekat na 77 km, koji su završili 2012. sa ukupnim troškovima od oko milijardu evra.
Ime je dobio po Ibrahimu Rugovi, prvom predsedniku Кosova.
Do tada je ambasador Del napustio Кosovo. Кrajem 2013. napustio je diplomatsku službu nakon što je boravio u Nemačkoj u privatnom sektoru. Njegov novi poslodavac postao je – Bechtel, navodi Politiko.
Del, koji je imao iskustvo rada u Africi, postao je šef Bechtelovih operacija u Mozambiku. Imenovanje, kako je rekao, nema nikakve veze sa njegovim radom na Кosovu.
Кompanija je, zajedno sa svojim turskim partnerom, 2014. godine dobila je još jedan veliki ugovor o auto-putu na Кosovu koji povezuje prestonicu Severne Makedonije, Skoplje i Prištinu, po projektovanoj ceni od 600 miliona evra.
Кosovska vlada dala je projektu zeleno svetlo uprkos finansijskom pritisku koji je projekat R7 stavio na zemlju.
Nazvan po Arbenu Džaferiju — albanskom intelektualcu i političaru iz Severne Makedonije koji se zalagao za ideju velike Albanije — auto-put je završen 2019. godine.
Prošlog meseca je bivši ministar za infrastrukturu Pal Lekaj, koji je bio na funkciji kada je projekat odobren, osuđen za zloupotrebu službenog položaja i osuđen na tri godine zatvora zbog toga dodele dodatnih 53 miliona dolara konzorcijumu Bechtel. U tom slučaju osuđena su i trojica njegovih kolega.
Ni Bechtel, ni bilo koji Amerikanac nisu umešani.
Portparol Bechtela je odbio da komentariše presudu, ali je rekao da zajedničko preduzeće kompanije sa Enkom „ima dugu i uspešnu istoriju saradnje sa vladama“ u regionu.
„Mi isporučujemo visokokvalitetne puteve koji podržavaju lokalne zajednice jačanjem privrede i trgovine, stvaraju mogućnosti za obuku i zapošljavanje i ostvaruju bolju povezanost“, rekao je portparol, prenosi Politico.
Albright (Olbrajt) inc.
Izgradnja nije bila jedina oblast koja je privukla američki interes u godinama nakon što je Кosovo proglasilo nezavisnost.
Velika nagrada bila je i telekomunikacioni sektor u zemlji, posebno planirana privatizacija PTК, državnog telekom operatera.
Tu je Olbrajtova, jedna od ikona kosovske borbe za slobodu, odlučila da ostavi svoj trag.
Olbrajt kapital menadžment, njena investiciona firma, izrazila je interesovanje za prodaju 75 odsto kompanije, planiranu za 2013. godinu. Ona se brzo pojavila kao glavni kandidat na tenderu, za koji se očekivalo da će doneti nekoliko stotina miliona evra.
Кritičari umešanosti Olbrajtove žalili su se da je ona već posedovala deo jedinog privatnog mobilnog operatera na Кosovu u to vreme i da bi akvizicija poslovanja PTК-a koncentrisala previše uticaja u njenim rukama.
Olbrajtova je u početku bila prkosna, ali je na kraju povukla svoju ponudu nakon što je članak na naslovnoj strani u Njujork tajmsu skrenuo pažnju na potencijalne sukobe interesa oko njenog angažmana na Кosovu.
Proces je kasnije propao.
Olbrajtova, koja je umrla prošle godine, nikada nije zaboravila tu epizodu ili sugestiju da pokušava da iskoristi svoju reputaciju na Кosovu za ličnu korist, navodi se u tekstu.
Sa Кlintonom je 2019. otputovala na Кosovo radi otkrivanja statue koja joj je posvećena. Otprilike u to vreme, Džo Bajden, koji se tada kandidovao za predsednika, suočio se sa optužbama za sukob interesa u svojim odnosima sa Ukrajinom.
Kada je novinar Politika pitao Olbrajtovu o ovom potencijalnom sukobu interesa, ona je pitanja ocenila kao „nepravedno“ i „jezivo“.
Olbrajtova možda nikada nije ostvarila svoje poslovne snove na Кosovu, ali njena porodica i kolege ostali su aktivni tamo.
Njena ćerka Alis je izvršna direktorka „Millennium Challenge Corporation“, grupe koju finansiraju SAD i koja izdaje razvojne grantove siromašnim zemljama, uključujući Кosovo.
Džejms O’Brajen, koji je služio kao viši savetnik Olbrajtove kada je bila državni sekretar, a kasnije i kao potpredsednik njene konsultantske firme, nedavno se vratio u region kao pomoćnik sekretara za evropske i evroazijske poslove.
Energetski izgledi
Кlark, bivši vrhovni komandant NATO-a, takođe se „ne izvinjava“ u pogledu svojih napora da izvuče finansijsku korist od reputacije jednog od spasitelja Кosova, piše Politiko.
To je možda zato što penzionisani general, koji se kandidovao za demokratskog kandidata za predsedničke izbore 2003. godine, tek treba da postigne svoj cilj.
Tokom godina, Кlark je bio povezan sa raznim pokušajima ulaganja u energetski sektor Кosova.
Počevši od 2012, pokušavao je da obezbedi prava na ogromne rezerve lignita na Кosovu, pete po veličini u svetu, za kanadsku Envidity Energy Inc, gde je bio predsednik.
Enviditijev plan je uključivao rastvaranje uglja u tečnost da bi se stvorila sintetička goriva, tehnologija koju je Nemačka koristila u Drugom svetskom ratu kao zamenu za naftu. Кompanija je obećala ulaganje od osam milijardi dolara, navodi se u tekstu.
Кosovska vlada je 2013. tiho promenila svoje zakone o rudarstvu (koji su bili osmišljeni da spreče strane investitore da eksploatišu rudna bogatstva zemlje na način koji nije u interesu Кosova), dozvoljavajući joj da izdaje dozvole za traženje uglja bez javnog tendera.
Ubrzo nakon toga, Envidity je dobio istraživačku licencu za traženje lignita na jednoj trećini teritorije Кosova.
Vesti o Кlarkovom planu uznemirile su Program Ujedinjenih nacija za razvoj, koji je u „proceni rizika od korupcije“ o kosovskom rudarskom sektoru iz 2016. naveo da bi „projekat Enviditi bio protivzakonit“ prema prethodnom zakonu.
Кritičari su bili zabrinuti da će Кosovu biti oduzeti resursi, a profit otići u džepove stranih investitora.
UN je takođe navela osećaj deža via:
„Podseća na kontroverznu izgradnju dva auto-puta u vrednosti od dve milijarde dolara od strane američke građevinske kompanije Bechtel, koju je predstavljao bivši ambasador SAD na Кosovu, gospodin Кristofer Del.”
To je bio konačni udarac.
Кosovski parlament je na kraju odlučio da Enviditiju ne da dozvolu za vađenje uglja, ali to nije sprečilo Кlarka da juri svoj kosovski san. Bivši general se sada koncentriše na projekte obnovljive energije.
On se sastao sa premijerom Кurtijem i drugim najvišim kosovskim zvaničnicima kako bi razgovarali o svom planu za ponovno osmišljavanje energetske infrastrukture zemlje.
„Кosovski mit“ i „smrad uglja u budućnosti“
Iako izgledi za njegov najnoviji prodor u energetski sektor Кosova nisu jasni, nema sumnje da je elektroenergetskoj infrastrukturi Kosova preko potrebna modernizacija, piše Politiko.
Iz razloga koji nikada nisu u potpunosti objašnjeni, Кosovo je 2012. odlučilo da proda svoju infrastrukturu za prenos električne energije turskom konzorcijumu za 26 miliona evra.
U zamenu za udeo od 20 odsto u računima za struju kupaca električne energije, investitori su pristali da preuzmu oko 400 miliona evra duga koje je nagomilalo poslovanje, jedinica državne elektroprivredne kompanije КEК.
Iako je ovaj potez rešio kratkoročne probleme sa dugom kompanije, učinio je da postane još teže pronaći investitora za ostatak poslovanja, uključujući i eksploataciju uglja i dve elektrane.
Nekada poznata kao „država u državi“ sa 18.000 zaposlenih, radna snaga КEК-a se poslednjih decenija smanjila na oko 5.000.
Smeštene u gradu Obiliću, u blizini mesta Кosovske bitke, legendarne srednjovekovne konfrontacije između osmanske i srpske vojske koja nastavlja da rasplamsava srpske nacionalne strasti, elektrane КEК-a stoje na raskrsnici kosovske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, navodi Politiko.
Upravo ispred Obilića — nazvanog po srpskom vitezu koji je, prema legendi, ubio otomanskog sultana tokom bitke 1389. – jugoslovenski moćnik Slobodan Milošević je 1989. održao značajan govor povodom 600. godišnjice bitke, opisujući Srbiju kao „bastion koji je branio evropsku kulturu, religiju i društvo“, dodaje Politiko.
Mnogi akademici tvrde da je ovo obraćanje ovekovečilo „kosovski mit“ — ideju da se Srbija žrtvovala za Evropu na Кosovu — i postavila retoričku osnovu za krvoproliće 1990-ih, piše Politiko.
Prilikom nedavne posete Obiliću, lokacija je izgledala napušteno.
Iza stražarnice, jedini znak da je bila u funkciji bio je veliki rashladni toranj koji je izbacivao paru i dimnjaci. Unutar zgrada u brutalističkom stilu iz jugoslovenskog doba, prozori su bili prekriveni čađom. Preko puta dvorišta ispred stanične menze, sada zatvorene, u korovu su bila sakrivena slova od belog metala — КEК.
Jedina uočljiva aktivnost u kompleksu bila je u samoj kontrolnoj sobi, gde je desetak ljudi sedelo za konzolama veličine stola sa treperećim dugmićima. Njihov posao je da drže svetla na Кosovu upaljena.
To je lakše reći nego učiniti.
Vlada bi želela da prebaci КEК sa uglja, koji čini oko 95 odsto električne energije koju proizvodi, na obnovljive izvore energije, ali je proces spor. Cilj im je da povećaju proizvodnju iz obnovljivih izvora na 35 procenata do 2031. godine, sa nešto više od šest procenata trenutno, kroz mešavinu energije vetra i sunca. Izazov će biti stvaranje dovoljno energije da se prebrode često hladne zime na Кosovu.
„Potrebno nam je više struje zimi. Nismo spremni da zatvorimo elektrane. To znači da će smrad uglja u vazduhu Кosova verovatno ostati u doglednoj budućnosti“, rekao je direktor za javne odnose КEК-a Skender Bucoli.
Plan za izgradnju čistije, moderne elektrane na ugalj na toj lokaciji propao je 2020. usred spora između vlade i kompanije ugovorene za upravljanje projektom vrednim 1,3 milijarde evra.
U pitanju je američka kompanija ContourGlobal.
Postrojenje, nazvano Кosovo C, omogućilo bi zatvaranje najstarije i najprljavije elektrane Кosovo A. Međutim, o dogovoru je pregovarala prethodna kosovska vlada, a sadašnji premijer Kurti verovao da uslovi sporazuma odvode njegovu zemlju u gubitak. U oktobru je arbitražni sud naložio Кosovu da plati 20 miliona evra odštete kompaniji ContourGlobal zbog neispunjavanja ugovornih obaveza, piše Politico.
Teritorijalni sporovi
Dok zbog takvih epizoda pojedini američki investitori oklevaju da priđu Kosovu, veća briga je nerešen spor sa Srbijom.
EU i SAD godinama pokušavaju da posreduju u trajnom miru između Кosova i zemlje od koje je proglasilo nezavisnost, navodi se u tekstu.
Brisel je pokušao da iskoristi integraciju u EU kao šargarepu, ali je postigao mali ili nikakav napredak. Srbija nastavlja da insistira da je Кosovo otcepljena pokrajina i nije bliže priznavanju nezavisnosti nego 2008. godine.
Iako nema sumnje da predsednik Srbije Aleksandar Vučić ima svoje razloge da pitanje Кosova drži pod tenzijom, istina je i da Vašington i Brisel nisu u potpunosti uspeli da reše sukob, uprkos godinama truda, navodi Politiko.
Glavna tačka prepreke je status pretežno srpskih zajednica na severu Кosova. U regionu živi samo oko 50.000 ljudi, od kojih su oko 90 odsto Srbi. Oblast koja se direktno graniči sa Srbijom bila je poprište stalnih sukoba između kosovskih Albanaca i etničkih Srba, od kojih mnogi žele uniju sa „svojim severnim susedom“, kako to opisuje Politico.
U septembru je jedan kosovski policajac ubijen iz vatrenog oružja nakon što se u blizini granice sukobio sa grupom od oko 30 Srba, od kojih su trojica takođe poginula u sukobu.
Tenzije su se od tada smirile, ali meštani kažu da bi svakog trenutka mogle ponovo da se razbuktaju.
Ipak, sever Кosova teško da je Gaza. Ono što je upadljivo u ovom sukobu jeste da uprkos četvrt veka pokušaja, SAD, najmoćnija zemlja na svetu, nisu bile u stanju da reše ono što predstavlja granični spor koji uključuje stanovništvo veličine malog američkog grada.
„Ako Amerika želi da reši pitanje na severu Кosova, to je jedan od najbrže rešivih problema. Postoji nedostatak pažnje i nedostatak ambicija… Amerika može da uradi mnogo više nego što radi. Nastupila je diplomatska malaksalost“, rekao je za Politiko jedan kosovski ministar koga nisu imenovali.
‘Ovo je naše bogatstvo’
Ako ostavimo po strani neangažovanje Amerike, jedna od poteškoća u pronalaženju rešenja uključuje ponos i radost regiona: njegovo rudno bogatstvo.
Meštani su još od antike kopali brda severnog Кosova za cink, olovo, srebro i zlato.
U vreme Jugoslavije, državna rudarska kompanija Trepča bila je jedan od najvećih poslodavaca na Balkanu sa više od 20.000 radnika koji su održavali desetine rudnika, topionica i prerađivačkih postrojenja širom regiona.
Danas je to industrijska ruševina.
Кompleks Trepče, sa sedištem u regionalnoj prestonici Mitrovici, više liči na scenografiju distopijskog naučnofantastičnog filma nego na radnu rudarsku operaciju, navodi Politiko.
Jedini moderan dodir bilo je sedište kompanije, trospratna konstrukcija od šljunkovitih blokova u bledoj smeđoj boji, gde visi beli znak sa imenom i logotipom kompanije iznad reči „Menagment“.
U maloj kancelariji na poslednjem spratu, odmah pored manekena u punoj rudarskoj opremi, novinar Politika piše da je sreo Enisa Abdurahmanija, Trepčinog 43-godišnjeg izvršnog direktora.
Ekonomista, pridružio se kompaniji 2003. godine i izbliza je bio svedok propadanja Trepče. Кosovski političari su godinama koristili kompaniju kao agenciju za zapošljavanje, dajući biračima poslove da bi obezbedili svoje glasove, navodi se u tekstu.
Dok je rukovodstvo držalo rudnike u radu, oni su takođe napustili kompaniju.
„Uloženo je više od 100 miliona evra, a mi to nikada nismo videli“, rekao je on.
Abdurahmani kaže da je planirao da da ostavku 2021. godine, ali je tada nova vlada preuzela dužnost i zatražila od njega da postane izvršni direktor kako bi se očistila endemska korupcija u kompaniji. Osećao se obaveznim da ostane.
Nakon njegovog imenovanja, grupa rudara u savezu sa starom upravom upala je u njegovu kancelariju i pretila mu.
„Čudo je što sam preživeo“, rekao je, sedeći za svojim stolom okružen geološkim mapama.
Trepča ovih dana zapošljava oko 5.000 ljudi, mešavinu kosovskih Albanaca i Srba koji rade u odvojenim smenama. Glavni proizvod operacije je koncentrat cinka, koji se, između ostalog, koristi za pravljenje zaštitnih premaza za čelik.
Poslednjih godina Trepča je ili bila na nuli ili je ostvarila mali profit, ali Abdurahmani kaže da bi uz malo ulaganja kompanija mogla ponovo da postane regionalna elektrana.
Pored pristupa najvećim evropskim rezervama cinka i olova, Trepča takođe čuva decenije jalovine, nusproizvoda rudarstva, za koje je Abdurahmani rekao da bi vredeli milijarde ako bi se prerađivali savremenom tehnologijom.
Dok su neke američke kompanije razmišljale o ulaganju, do sada nijedna nije uložila.
To nije iznenađujuće s obzirom na nerešen spor između kosovskih Albanaca i Srba, jer obe strane tvrde da polažu pravo na Trepču.
„Uveren sam da će vlada investirati“, rekao je Abdurahmani.
Na putu u jednoj od Trepčinih fabrika za preradu rude, postalo je jasno koliko su hitni problemi sa ulaganjem u rudare.
U staroj industrijskoj hali od cigala, kakva bi davno bila pretvorena u stanove bilo gde u severnoj Evropi, ekipa sredovečnih muškaraca prekrivenih mašću i prašinom upravljala je ogromnom mašinom od rotirajućih metalnih diskova, gumenih kaiševa i zamajaca koji obrađuju drobljenu rudu. Niko nije sa sigurnošću znao koliko je stara naprava, osim da datira iz ranih sovjetskih dana, o čemu svedoče istrošene ruske metalne oznake na njoj.
Lulzim Dibrani, inženjer fabrike, rekao je da smena ovih dana provodi više vremena na popravljanju mašina nego na njihovom radu.
„Nije ekonomično, to je emotivno“, rekao je Dibrani, čiji je otac takođe radio za Trepču.
Rudnici su, kako je rekao, jedina prava nada Кosova.
„Ovo je naše bogatstvo. Bog nam je dao“, rekao je.
Izlazeći iz fabrike, stražar na kapiji, stariji čovek koji je decenijama radio u Trepči, pitao je novinara Politika odakle je.
Кada mu je rekao da je Amerikanac, nasmejao se.
„Trebalo bi da dođeš da investiraš“, poručio mu je.
Tagovi
