U Srbiji je nakon tragedije proglašena jednodnevna žalost, dok je Novi Sad u bolu utihnuo na tri dana. Ali podelila nas je čak i ta tišina. Jedan deo nacije je tugovao, dok se činilo da neki drugi nastavlja kao da se tragedija dogodila negde daleko. U pojedinim mestima, vikend je prolazio kao i svaki drugi, sa jedva primetnim znakom da su zastave spuštene na pola koplja.
Tako su se na društvenim mrežama nizali pozivi za žurke, koje će početi tačno u ponoć – minut nakon završetka dana žalosti.
Psihološkinja i profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu Tamara Džamonja Ignjatović ističe da je upravo apatija posledica akumuliranih negativnih događaja koji se u kontinuitetu ponavljaju, a nad kojim nemamo kontrolu. U takvim situacijama se razvija i osećaj bespomoćnosti.
„Razvija se osećanje koje se zove naučena bespomoćnost, odnosno apatično reagovanje – ne mogu tu ništa da uradim sem da čekam, ćutim i trpim. U takvim okolnostima ljudi razvijaju manju emocionalnu reakciju, jednu vrstu otupljivanja, ono što kažu kolokvijalno – oguglaju, i to jeste zaštitna reakcija od preplavljivanja negativnim osećanjima. Ona je i normalna u nenormalnim okolnostima. Građani stiču izvesnu naviku prema takvim okolnostima ali nastavljaju aktivno da se suprotstavljaju tome, bore se, snalaze se. Ipak, ako su okolnosti takve da ne moramo da dolazimo u situaciju da ljudi nedužni ginu, moramo da promenimo takve okolnosti. To je ono što je ključni problem. Ne moramo zapravo da se navikavamo na te okolnosti, a navikavanje na duže staze nije dobro, adaptivno je u trenutku, da ne budete preplavljeni negativnim emocijama, ali na duge staze može da vodi normalizaciji i pasivizaciji“, objašnjava profesorka Džamonja Ignjatović.
Nasuprot apatiji koja je kod nekih delovala kao zaštitni mehanizam, našli su se i oni koje je tragedija duboko pogodila. Ljudi čiji je bol bio tako jak da su se osećanja neprestano gomilala, ostavljajući ih bez reči i načina da sami sebi pomognu. U tom trenutku, podršku im je pružio SOS centar „Srce“, čiji su volonteri stajali uz građane, spremni da im pruže emotivnu podršku i malo olakšaju teret.
„U petak kada se sve dogodilo, ljudi su zaista bili u šoku i većina njih je delila sa nama to da ne mogu da veruju da se uopšte ovakva situacija dogodila. Javio se i veliki strah, posebno kod ljudi koji su bili na licu mesta kada se dogodila nesreća, ili čiji bližnji su bili u blizini ili ljudi koji su imali plan da tog dana budu na stanici. Mnogo njih je podelilo da se oseća nebezbedno i da ih to jako plaši. Kod mnogih ljudi se javio i bes. Ljudi su bili preplavljeni svim ovim emocijama istovremeno i imali su potrebu da sve to sa nekim podele“, objašnjava Anja Jocić, volonterka centra „Srce“, dodajući da je najbolji pokazatelj toga kolika je potreba bila za podrškom u tom trenutku, to što je od petka znatno skočio broj poziva, mejlova i četova koje su vodili.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 07. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
