Posledice Dajanine smrti po Harija, Megan i čitavu kraljevsku porodicu: Kako razumeti i prevazići traume iz detinjstva

Nedavni intervju Opre Vinfri sa princem Harijem i njegovom suprugom Megan, vojvotkinjom od Saseksa, razotkrio je uzavrele podele unutar kraljevske porodice, ali i duboki, neprestani osećaj gubitka koji princ ima od majčine smrti 1997, samo intenziviran tabloidnim praćenjem njene sudbine. Princ Hari, koji je postao vrlo glasan u promociji mentalnog zdravlja, često je govorio o smrti svoje majke i posledicama po njegovu psihu.

Par je Britaniju napustio, između ostalog, i zato što, kako su rekli, kraljevska porodica nije želela da ih podrži kada su mediji osuli paljbu po vojvotkinji, a zbog čega se osećala izolovano i loše. Mnogi tumače da je ova njihova odluka samo posledica „traume“ koju je Hari iskusio kada je princeza Dajana poginula, te da je delove te traume osetila i Megan, nakon što se udala za njega.

No gađanje ovim izrazima bez davanja konteksta o mentalnom zdravlju može da dovede do nerazumevanja onoga o čemu Hari i Megan govore. Jasno je da je ovaj par prošao kroz duge periode emotivnih potresa – a u slučaju Megan i izolacije i možda depresije. Ona je kazala i „da nije želela više da živi“.

No trauma, u kliničkom smislu, znači nešto potpuno drugo, kaže dr Besel van der Kolk, psihijatar iz Bostona. On je za Njujork tajms govorio o nekim pitanjima.

Šta znači trauma, a posebno trauma iz detinjstva?

Stroga definicija traume iz detinjstva ne uključuje gubitak majke ili oca. Usko posmatrano, trauma se razlikuje od pukotine u nečijem sistemu afektivne vezanosti, mada ove dve stvari često idu zajedno, baš kao i kada se radi o slučajevima fizičkog ili seksualnog zlostavljanja od osobe koja brine o deci. Sistem privrženosti je u različitoj dimenziji u odnosu na traumu: trauma je događaj posle kojeg ste bespomoćni i prestrašeni. Sistem afektivne vezanosti definiše kome pripadamo, ko je tu za nas, ko nas vidi, ko nas razume.

Gubitak majke, dok ste dečak, svakako će se odraziti na vaš identitet, jer je centralni odnos narušen i jer vam je uzdrman osećaj sigurnosti.

Izlaganje dugim periodima roditeljskog neslaganja nateraće dete da se opredeli za jednog roditelja, i ono će često postati previše zaštitnički nastrojeno prema roditelju koji pati. Kada su im roditelji u problemu, deca često osećaju odgovornost da pokušaju da poprave roditeljske odnose najbolje što mogu. Mali dečak koji vidi kako mu povređuju mamu, ili je ponižavaju, razviće duboku svest o tome koliko je važno štititi, paziti na ljude, ali možda i duboki osećaj krivice što nije uradio više za nju.

Koje su dugoročne posledice traume iz detinjstva?

Strah od napada na vašu ličnost je različit od onog da vas ne primete, da ne pripadate nigde. Osećaj neželjenosti i prezrenosti nateraće vas da se osetite kao da više niste ni živi.

Seksualno i fizičko nasilje će vam razviti gard. Automatski ćete se povlačiti od komunikacije sa drugim osobama, i veoma je teško odreći se te hiper-budnosti. Takvi ljudi dobro paze da više nikada ne dođu u istu situaciju.

Karakter se formira u prvih deset do četrnaest godina života. Ove godine su ključne, i što se ranije pojavi prava trauma, to će imati duži uticaj. Kako ljudi stare, postaju nezavisniji i mogu da tolerišu više odbijanja, odbacivanja i emotivnog bola.

Zar većina dece ne doživi makar jedno iskustvo za koje će kasnije u životu reći da je to bila trauma, ili makar veliki izazov?

Da. Većina ljudi ima izazove u životu, a veliki sukob sa članovima porodice nije ništa neobično. Kada vas odbace ljudi iz porodice, nije uopšte važno koliko ste poznati ili da li ste živeli u palati. Potom glavno pitanje u odnosu svakog para postaje da li će se vaš supružnik prikloniti vama ili ostati veran svojoj porodici.

Da li neko iskustvo koje potpuno promeni život jednog deteta može da ima manji uticaj na život drugog deteta?

Da. Ljudi imaju posve različite impulse, različite reakcije na iste izazove. Ali vaš sistem afektivne vezanosti – kome pripadate, ko vas poznaje, ko vas voli, sa kim se igrate – on je mnogo važniji od traume. Ukoliko se ljudi osećaju bezbedno u svom najbližem okruženju, u svojoj porodici, plemenu ili trupama, oni mogu da budu čudesno otporni.

Rizikovanje ili odricanje od ovakvih veza, kao što je uradio Hari, predstavlja vrlo težak korak. Psihološki, osnovna pozicija bi bila da se vaše ponašanje i očekivanja prilagode porodici. Potrebna je ogromna hrabrost da se pokidaju te veze, da se stvore novi i mnogo plodniji odnosi.

*Tekst je objavljen u novom Njujork tajmsu na srpskom koji se na poklon dobija uz Nedeljnik