Bio je jedan od onih ljudi koji su uvek sedeli za čelom stola.
Boru Stankovića su zvali „gospodin košarka“, a Dudu Ivkovića smo mi u Nedeljniku, kada smo ga po zvaničnom okončanju trenerske karijere izabrali za „ličnost godine“ – proglasili i „patrijarhom srpske košarke“, verovatno u tom trenutku i ne shvatajući koliko je ta metafora efikasna.
Bio je jedan od onih ljudi u čijem prisustvu gotovo svi nastupaju makar za oktavu niže nego što bi inače. Retko se viđa takav autoritet, ne samo u sportu, jer veličina Dušana Dude Ivkovića, za razliku od većine njegovih savremenika i konkurenata u igri, nikada se nije merila brojem trofeja. Uvek je tu bilo nešto više. Osećaj da je on pomalo iznad svih, onaj čija se reč ne poriče.
***
Ako postoji onaj tamo gore, neki visokoletač koji gleda šta se dešava ovde na zemlji, taj je izgleda hteo da Duda ode baš na dan kada su igrali njegov prvi klub koji je vodio kao seniorski trener, Partizan, i njegov poslednji klub koji je vodio, Efes Pilsen. Hteo je i da se taj dan oprosti od igranja igrač iz reprezentativne generacije koju je poslednju vodio, Novica Veličković. I da se na klupi pred beogradskom publikom posle toliko godina kao trener Partizana pojavi njegov kum i najbolji košarkaški učenik Željko Obradović. Da se košarkaški svet oprosti od Dude sa igračima na parketu i loptama u košu. Ali sve su to površne simbolike. Život i karijera Dude Ivkovića iznad je svake simbolike…
Ceo tekst u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 23. septembra.
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
