Ovu priču, priču o Golom otoku, nijedan papir ne može da ispriča do kraja. To nisu mogle ni žrtve ovog političkog logora, što zna svako ko je ikada pogledao u oči „golootočanina“ koji bi pod stare dane otvarao dušu, i po pravilu bi u tim očima video nekontrolisani strah kada reči koje izgovara prelaze crvenu liniju istine, onu liniju koju je Udba iscrtala kada ih je puštala na slobodu.
Zasigurno najdalje u sklapanju celog mozaika priče o torturi takozvanih „ibeovaca“ posle razlaza sa Staljinom 1948. otišao je hrvatski istoričar Martin Previšić sa knjigom koja se pojavljuje i u srpskom izdanju (izdavač „Vukotić media“) sa naslovom „Goli otok – istorija“. Prašina koju je digla ova knjiga u Hrvatskoj prelazi Dunav i sada dolazi kod nas, jer reč je – a ovo je u predgovoru srpskom izdanju napisao naš istoričar Predrag J. Marković – o tome da se ova knjiga približila više od drugih nedostižnom horizontu istine. I što je još važnije, postavio je pitanje da li je ovakva knjiga moguća u srpskoj istoriografiji.
„Odgovor je – ne. Ne samo zato što srpski istoričari ne bi umeli da je napišu (možda bi neki i umeli), već što država Srbija ima jednu od najgorih arhivskih politika u regionu i Evropi. Neki arhivi, pre svega Državni arhiv Srbije, svojevoljno daju ili uskraćuju građu istraživačima, zabranjuju fotokopiranje, ili zatamnjuju imena. To se radi pod izgovorom zaštite državne tajne ili ličnih podataka. Nigde u Evropi se ne primenjuju takvi kriterijumi za (ne)davanje dokumenata.“
CEO TEKST U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 15. DECEMBRA, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
UZ NEDELJNIK SE DOBIJA NOVI BROJ MAGAZINA „ISTORIJA“
Tagovi
