Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije novi je patrijarh Srpske pravoslavne crkve. On je 46. po redu poglavar u tronu Svetog Save.
U apostolskom žrebu za izbor 46. patrijarha SPC našla su se imena trojice vladika – Irineja Bačkog, banjalučkog Jefrema i mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija.
Kako se navodi u zvaničnoj biografiji, osnovnu školu završio je u Čurugu, a Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu.
Porfirije spada u red mlađih episkopa u SPC, rođen je 22. jula 1961. godine, a nakon osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja, diplomirao je Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu 1986. godine.
„Zamonašen je po činu male shime od svog duhovnog oca, tada jeromonaha dr Irineja (Bulovića), u manastiru Visoki Dečani, na Tominu nedelju 1985. godine. Diplomirao je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu 1986. godine, kada ga je blažene uspomene Episkop raško-prizrenski, a potonji Patrijarh srpski Pavle, u manastiru Svete Trojice u Mušutištu rukopoložio u čin jerođakona. Na poslediplomskim studijama u Atini boravi od 1986. do 1990. godine, kada po blagoslovu Episkopa bačkog dr Irineja dolazi u manastir Svetih arhangela u Kovilju, gde je rukopoložen u sveštenomonaški čin i postavljen za igumana“, navodi se u biografiji.
U biografiji se ističe da za njim u manastir u Kovilju dolazi mnoštvo mladih monaha i iskušenika.
„To su godine kada manastir Kovilj postaje duhovna matica mnogim mladim ljudima: intelektualcima, umetnicima, popularnim glumcima i rok muzičarima, pogotovo iz Novog Sada i Beograda. Od tada se iguman Porforije, posebno angažuje i na lečenju obolelih od bolesti zavisnosti. U tom cilju on 2005. godine formira terapijsku zajednicu ‘Zemlja živih’, koja je priznata kao najuspešniji projekat za lečenje narkomanije, a danas, pod rukovodstvom vladike Porfirija, ima više od stotinu štićenika u kampovima širom Srbije.“
Jednom prilikom objasnio je zašto je postao monah.
„Monah sam postao jer sam u Crkvi tragao za onim što ona zaista nudi i zbog čega jedino postojimo na ovom svetu, jer Bog nije ni Hrvat, ni Srbin, ni Nemac – on je ljubav, a Crkva nije na ovom svetu da bismo mi bili bolji ljudi, ili da bi se bavila socijalnom pravdom – ona postoji jer nema čoveka koji se ne pita o smislu svojeg postojanja.“
Nakon okončanih studija, u manastiru Svete Trojice Mušutištu, u čin jerođakona ga je rukopoložio tadašnji episkop raško-prizrenski, a kasnije patrijarh, Pavle.
Odbranio je doktorsku disertaciju „Mogućnost poznanja Boga kod apostola Pavla po tumačenju Svetog Jovana Zlatousta“ na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Atini (2004).
Svoje stručne bogoslovske radove je, kako se ističe, objavljivao u časopisima u zemlji i u svetu.
„Vladika Porfirije, kao jedan od najuglednijih savremenih srpskih duhovnika i intelektualaca, ima izuzetno širok krug prijatelja, na samo u Otadžbini, a odnose ličnog prijateljstva i bliske saradnje neguje i sa sveštenicima i predstavnicima drugih Crkava i verskih zajednica. Govori grčki, engleski i nemački, i služi se ruskim jezikom, a njegov stil komunikacije uvek je prilagođen sagovornicima“, piše u biografiji.
Savet Republičke radiodifuzne agencije (RRA) ga je izabrao 29. jula 2008. za svog predsednika.
U periodu 2010-2011. bio je episkop vojni, a zatim koordinator za saradnju Srpske pravoslavne crkve i Vojske Srbije.
Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve ga je na svom redovnom majskom zasedanju 24. maja 2014. izabrao za mitropolita zagrebačko-ljubljanskog.
Tada je poručio da na novu dužnost odlazi „s radošću, bez predrasuda i otvorenog srca u odnosu na sve građane Hrvatske i Slovenije“.
„Pozdravljam sve katolike, protestante, sve hrišćane, braću drugih veroispovesti, pozdravljam i ateiste i agnostike. Uvek ću iskreno biti spreman za dijalog sa svim ljudima, a dijalog, praštanje i pomirenje biće načela koja ću nastojati da primenjujem u praksi“
Odlikovan je ordenom Svetog Ignatija u Švedskoj februara 2016. godine.
Tagovi
