Biće da je kapiten Bajern Minhena Manuel Nojer grdno pogrešio kad je zapevao pesmu Marka Perkovića Tompsona „Lipa li si“, tokom odmora u Hrvatskoj. Ne samo da je izazvao burnu reakciju i brojne kritike na svoj račun, nego je zakomplikovao život jednog pevača. Da, baš onog čiju je pesmu pevao.
Nedugo nakon polemike o Nojeru i Tompsonu u nemačkim medijima, „Frankfurter Algemajne Cajtung“ objavio je priču o pevaču lakih, domoljubnih nota, iz pera Mihaela Martensa, poznatog nemačkog novinara dobro upoznatog sa zbivanjima na ovim našim prostorima, a čija knjiga o Andriću je nedavno izazvala veliku pažnju.
Martens je dugo pripremao intervju sa kontroverznim pevačem – i eto Nojer mu je dao dobar povod.
Uz odgovore jednog od najpopularnijih muzičara u Hrvatskoj, međutim, Martens je dao i kontekstualizaciju Tompsona i njegovog muzičkog dela.
Autor najpre opisuje uslove pod kojima je nastala pesma „Bojna Čavoglave“ tokom napada „nadmoćnih srpskih jedinica pod vođstvom Ratka Mladića…“
On problematičnim naziva uvodni pozdrav u pesmi, „Za dom – spremni“ koji, kako kaže, odgovara nemačkom „Sieg Heil“.
„Zato nije za čuđenje što su kod srpske i jevrejske manjine u Hrvatskoj 1991. probudile najgore slutnje zbog toga što je hrvatska samostalnost bila propraćena ni manje ni više nego ovim zločinačkim pozdravom.“
„Da na svojim koncertima istrajava sa tim pozdravom, to deluje kao tvrdoglavost no isto tako može biti povezano i s hladnokrvnom proračunatošću. Jer konstantno kršenje tabua je deo njegovog poslovnog modela“, smatra Martens i, da bi dimenzije Perkovića približio nemačkoj publici, spominje i predvodnika najradikalnijeg krila desničarske Alternative za Nemačku – AfD koji često šokira javnost svojim revizionističko-nacionalističkim ispadima.
„Perković je tako reći pevajući Bjern Heke“, piše Martens.
Autor iz intervjua izdvaja i Perkovićev odgovor na pitanja kako procenjuje istorijsku ulogu Ante Pavelića. „To želim da zadržim za sebe“, glasi odgovor – koji autora navodi na povlačenje nekih paralela.
„Kako bismo procenjivali nekog nemačkog umetnika, kojeg prati senka desničarskog ekstremizma, i koji bi ovako odgovorio na pitanje šta misli o Hitleru“, pita se Martens.
Nije prošlo mnogo do reakcije sa druge strane.
Tompson je na sva zvona zvonio o prevari, o tome da nije ispoštovan dogovor, te je naposletku objavio čitav intervju na svojoj stranici (a koji je u celosti preneo i Večernji list).
Na svom Fejsbuk nalogu, Tompson je objasnio situaciju iz svog ugla.
Mali problem u Tompsonovom pisanju je to što očigledno ne razume novinarski posao.
Ipak, Martens je u odgovoru na Tompsonovo negodovanje, u „replici na repliku“, objasnio da nijednog trenutka nije slagao svog sagovornika, da je ispoštovao sve tačke njihovog dogovora i da razume pevača, iako se o njega nije ogrešio.
Tu je repliku takođe preneo Večernji list.
„Odradio sam isto ono što 20 godina radim u FAZ-u i što je standardni postupak: moj je uslov bio da mogu postaviti svako pitanje, s čime se gospodin Perković složio, a ja sam obećao da neće biti objavljen ni jedan citat koji nije odobrio u pisanom obliku. Upravo se to dogodilo. Intervju je odobrio u pisanom obliku, nakon mnogih izmena, rezova i dopuna. I nijedan citat koji smo objavili u FAZ-u ne odstupa od ove autorizacije“, ističe Martens i nastavlja:
„Međutim, postoji dodatni element. U Hrvatskoj je Perković zvezda. U Nemačkoj to nije slučaj, kao što tamo nisu opštepoznati ni istorijski likovi i događaji o kojima smo razgovarali. Možda su čuli za Antu Pavelića, ali većina ne bi znala ni za slogan “za dom spremni”, Jasenovac, bana Jelačića… Stoga je bilo potrebno dati kontekst intervjuu: kako je nastao, ko i šta su spomenute osobe i događaji i gde stoji Perković u odnosu na njih.“
Dakle, Tompsonu naposletku smeta međutekst, ono što je novinar rekao između redova njegovih misli.
Tako je nekako i sa njegovim pesmama i onim između redova u njegovim stihovima.
Tagovi
