Kada je pandemija počela, vlastodršci širom sveta su uzvratili na svoj oprobani način.
Egipatski predsednik Abdel Fatah el Sisi je na ulice izveo vojne odrede za hemijsko ratovanje, u zaštitnim odelima. Naoružani dezinfekcionim sredstvima, raštrkali su se po Kairu, a društvene mreže kuvale su od tog pokazivanja vojničke moći.
Lider Rusije Vladimir Putin nabacio je plastično odelo, nijanse žutog kanarinca, kada je posetio jednu bolnicu u Moskvi koja brine o pacijentima obolelim od koronavirusa.
Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan, koji i inače obožava da zatvara novinare, iza rešetaka je stavio izveštače koji su pisali negativno o strategiji zemlje za borbu protiv koronavirusa, a potom poslao glasovnu poruku svakom građaninu starijem od pedeset godina, tvrdeći da sve drži pod kontrolom.
U Turkmenistanu, jednoj od najrepresivnijih zemalja na svetu, gde zvanično nije bilo nijedne zaražene osobe, doživotni predsednik Gurbanguli Berdimuhamedov promovisao je svoju knjigu lekovitih biljaka kao potencijalno rešenje za ovu pandemiju.
Meksiko – tamo je predsednik Andres Manuel Lopez Obrador, levičarski populista čija je vlada štampala postere na kojima piše da virus „nije ozbiljan“.
U Srbiji smo imali od svega ovoga pomalo. Vojska je izašla na granice, baš kao i u Egiptu. Vučić je ušao u zaštitno odelo u jednom javnom nastupu. I jedna novinarka je uhapšena u Srbiji, po sličnom principu kao u Turskoj. Jedino nije predsednik preporučivao svoju knjigu o lekovitim biljkama, kao u Turkmenistanu, ali je zato bilo članova Kriznog štaba koji su slične besmislice iznosili kao ideje.
Ali nije tu kraj poređenjima sa državama koje vode slični vladari. U Brazilu je predsednik Žair Bolsonaro otpustio svog ministra zdravlja. Kod nas ministar zdravlja nije otpušten, ali su se provladini tabloidi dozirano snabdevali informacijama da bi mogla da ga zameni članica Kriznog štaba koja na kraju i jeste postala ministarka, ali za rad i socijalnu politiku – Darija Kisić Tepavčević.
Bolsonaro je takođe pritiskao savezne države da ukinu mere ostajanja kod kuće. Kod nas nije imao ko da se pritiska, već su mere ukinute nakon izraženog nezadovoljstva građana koji su noćima lupali u šerpe.
U Sjedinjenim Američkim Državama, Donald Tramp je skoro dva meseca ratovao sa stručnjacima, predviđajući da će virus nestati „poput nekog čuda“. Kod nas, Vučić redovno polemiše u javnim nastupima sa doktorima koji izražavaju svoje nedoumice u pogledu borbe protiv korone.
U Velikoj Britaniji, vlada Borisa Džonsona na početku je ohrabrivala građane da se i dalje druže.
Kod nas je virus proglašen „najsmešnijim“, objašnjeno je da je to „nešto što je mnogo slabije od gripa“, da nema potrebe „da plašimo sopstveni narod i da izmišljamo i govorimo o katastrofalnim posledicama po zdravlje ljudi, ako to nije istina“.
Predsednik Aleksandar Vučić je tada „našao dodatni razlog da popije čašicu dnevno“.
Onda je vojska izvedena na granice, građanima su stizale SMS poruke od Kriznog štaba da smo „na korak od italijanskog i španskog scenarija“, a predsednik je poručivao da će biti „malo groblja da primi sve nas“.
Zatim je došao kraj vanrednog stanja, izjave da je virus pobeđen, dozvoljeno je igranje fudbalske utakmice, kao i parlamentarni izbori…
Da li je tokom ove krize postojala velika razlika između autokratija i demokratija?
Primera radi, nemačka kancelarka Angela Merkel vodila se savetima stručnjaka, uživala visoko poverenje i u ranoj fazi naredila je zatvaranje Nemačke.
I norveška premijerka Erna Solberg rekla je da uspeh u borbi sa epidemijom koronavirusa duguje brzom i ranom reagovanju, odnosno lokdaunu i masovnom testiranju i praćenju kontakata. Kao i prethodne liderke, rekla je da zdravstvenim stručnjacima prepušta vodeću ulogu u rešavanju krize.
„Njujork tajms“ je nedavno primetio da dve najveće zemlje u kojima se koronavirus najbrže širio – Brazil i SAD – imaju jednu zajedničku stvar: vode ih populistički nastrojeni muškarci koji tvrde da su protiv elita i protiv establišmenta.
A takvi, vrlo često vode bitke protiv intelektualaca i eksperata iz svih polja, kaže jedan od sagovornika „Njujork tajmsa“, Stiven Levicki, koautor knjige „Kako umiru demokratije“. Drugi koautor te knjige Danijel Ziblat, profesor sa Univerziteta Harvard, politiku koju zastupaju Tramp i Bolsonaro naziva – „radikalni desničarski iliberalni populizam“. U kontekst iliberalnih populista svrstava i premijera Velike Britanije Borisa Džonsona i predsednika Rusije Vladimira Putina.
Levicki je još dodao:
„Populisti ne vole eksperte – ne vole čak ni da se oslanjaju na eksperte – a antiekspertski odgovor na novi koronavirus je smrtonosan.“
Da li bi Vučić mogao da se svrsta u istu grupu?
On jeste govorio da je „najvažnije da slušamo struku, a ne političare i medije“. Da treba poštovati preporuke struke ponavljao je u više navrata u prethodnim mesecima. Na „struku“ se pozivao kada su pooštravane mere za Uskrs i prvomajske praznike, kao i za održavanje izbora.
Ali jedno su Vučićeve izjave, a drugo praksa. To se videlo i u julu 2020, kada je predloženo da se zatvore studentski domovi. Tu meru je izrekao predsednik Vučić na televiziji, pozvavši se, pretpostavljate, na „preporuku struke“. Međutim, studenti su iste večeri izašli na ulice i protestovali, da bi se ekspresno saznalo da je „Vučić pronašao rešenje da ostanu u studentskim domovima“. „Struka“ nije spomenuta u preinačenoj odluci.
Takođe, kada je u julu Vučić saopštio da se uvodi policijski čas i kada su građani izašli na masovne proteste, za samo jedan dan se odustalo od te stručne preporuke.
Vučić ni na ličnom primeru nije pokazivao poštovanje „struke“. Kad je član njegove porodice zaražen koronavirusom, predsednik nije odgovorio na pitanje da li je poštovao mere samoizolacije, budući da je priznao da su bili u bliskom kontaktu po izbijanju prvih simptoma.
Isto je bilo i kada je posle izbora 21. juna objavljeno da je nekoliko članova Vlade Republike Srbije zaraženo koronavirusom prisustvovalo proslavi pobede Srpske napredne stranke (SNS) na kojoj je, u zatvorenom prostoru i u neposrednoj blizini, bio i predsednik Vučić. Na osnovu njegovih nastupa i javnih pojavljivanja, ne može se tvrditi da je poštovao samoizolaciju i ličnim primerom pokazao da poštuje pravila koja su propisali državni organi.
Dodatno, kada su uvedene kazne za nenošenje maske u javnom prostoru, u julu 2020. Vučić se u najmanje tri navrata pojavio na javnim događajima u zatvorenom prostoru (prvo u hangarima na batajničkom aerodromu i dva puta na konferencijama za štampu) na kojima nije nosio masku, iako su svi ostali prisutni poštovali tu odredbu.
Baš kao i Tramp, Putin, Bolsonaro i Džonson, i Vučić do današnjeg dana izbegava da koristi zaštitne maske.
Članovi Kriznog štaba nikada nisu nijednim gestom ukazali na opasnost takvog javnog istupanja, pa uz mnoštvo kontradiktornih i zbunjujućih poruka koje su slali, onda i ne čudi zašto je poverenje u njih toliko malo.
Poređenja radi, u susednoj Hrvatskoj, premijer Andrej Plenković je javno u TV studiju pokazao negativan nalaz testa, nakon što je bio u kontaktu sa zaraženim teniserom Novakom Đokovićem. Rekao je da je to četvrti put da se testirao.
Angela Merkel se, recimo, vanredno obratila iz svog doma (dakle, primerom je pokazala šta treba uraditi) i time što je imala, za njene kriterijume, emotivno obraćanje javnosti – nagovorila građane Nemačke da poštuju propisane mere države.
Drugi deo medalje je takođe zanimljiv. U odnosu na zemlje koje predvode iliberalni populisti, kako ih naziva „Njujork tajms“, one kojima su na čelu žene bile su mnogo uspešnije u borbi protiv virusa, kao što su neki posmatrači već primetili. Nemačka, Novi Zeland i Tajvan su dobri primeri.
Da li je tačno da je verovanje u vlasti – da citiramo Fransisa Fukujamu u intervjuu za Nedeljnik – bilo najvažnije?
Da li je to ono što je vodeće zapadne demokratije, poput Novog Zelanda, Nemačke i skandinavskih zemalja, učinilo pričama o uspehu ove krize?
Džasinda Ardern, premijerka Novog Zelanda, reagovala je odmah u martu sa prvim slučajevima zaraze, kada su se zatvorile granice, škole i trgovina. Tokom pandemijske krize, Ardernova je pokazala visok nivo saosećanja. Obraćala se građanima i preko društvenih mreža, a povremeno i javljala i prenosila tople poruke iz svoje kuće u kućnoj trenerci. Na Fejsbuku je pronašla i novozelandsku medicinsku sestru koja je lečila britanskog premijera kako bi joj zahvalila. A obratila se i deci da bi im objasnila da će „Uskršnji zeka“ i „Zubić Vila“ možda da zakasne jer su i oni „važni radnici“ u krizi. Nazivajući to činom solidarnosti, sebi i svom kabinetu smanjila je plate za 20 odsto. Novi Zeland ima veoma mali broj potvrđenih slučajeva zaraze koronavirusom.
Šef Svetske zdravstvene organizacije Tedros Adanom Gebrejesus naveo je Novi Zeland kao primer kako bi vlade, odnosno lideri, trebalo da se mobilizuju kako bi iskorenili virus u svojoj zemlji.
Finska premijerka Sana Marin je uživala 85-postotnu podršku sunarodnika u rešavanju pandemijske krize. Strategija Finske u borbi sa koronavirusom oslonila se od samog početka na masovno testiranje.
Island, koji predvodi premijerka Katrin Jakobsdotir, od svih ostalih izdvojio se onim što nije uspela nijedna druga zemlja, testiranjem u prvom talasu krize, čak deset odsto populacije. Ta nacionalna studija pokazala je svetu da je polovina zaraženih koronavirusom – asimptomatska, što je utrlo put daljim istraživanjima COVID-19 širom sveta. Zahvaljujući tom obimu testiranja, Island nije bio primoran da sprovede strogi, nacionalni karantin.
Među liderkama koje su se odlučno suprotstavile pandemiji, izdvaja se i predsednica Tajvana Caj Ingven koja je sa prvim vestima iz Vuhana o nepoznatom virusu, naredila pregled putnika iz tog kineskog grada, ograničila letove iz Kine, Hongkonga i Makaoa, ali i podigla proizvodnju zaštitne opreme koja se izvozi u EU.
I Srbija na čelu vlade ima ženu, ali se na primeru prethodne krize pokazalo koliki je stvarno njen uticaj. U čemu je stvar, zašto su se žene pokazale bolje u odgovorima na pandemiju koronavirusa?
Konsultujući stručnjake, „Politico“ je kao osobine koje daju prednost ženama izdvojio žensku saradnju, kao jednu od najočitijih razlika između muškaraca i žena, i saosećanje, kao veoma važno u trenucima straha i patnje. Takođe, razlika između muškaraca i žena ogleda se u modelima ponašanja koje nameću kultura i društvo. Dok su muškarci naučeni da ne pokazuju slabosti, žene radije slušaju druge i spremnije su da priznaju kada nešto ne znaju.
Kolumnista „Njujork tajmsa“ Nikolas Kristof piše da su lideri koji su se najbolje nosili sa virusom bili oni koji su se ponizno savetovali sa stručnjacima za javno zdravlje i brzo reagovali, a da su među njima brojnije bile žene. Muški lideri su pred „strukom“, pak, češće puni sebe, a prema krizi se odnose, kao i inače: autoritarno, hladno, bezobrazno.
Ebigejl Post, profesorka nacionalne bezbednosti i političkih nauka na Univerzitetu u Indijani, rekla je da su žene bolje u rešavanju krize jer je njima na samom početku teško da dođu do vodeće pozicije, a jednom kada stignu do nje, moraju stalno da se dokazuju.
„Njujork tajms“ je primetio da u odgovoru na pandemiju, autokrate koriste mešavinu propagande, pritiska i razmetljivih predstava o snazi ne bi li emitovali auru da imaju kontrolu nad haotičnom situacijom.
Kriza im je dala priliku da utvrde svoju ionako veliku moć bez straha od cenzure ili glasova negodovanja koji bi mogli da stignu iz spoljašnjeg sveta, gde je bitka protiv pandemije naterala čak i liberalne demokratije da se okrenu strogim merama, poput nadgledanja mobilnih telefona.
Ali, u nekim državama, kriza je unormalila „čvrste ruke“. Ujedinjeni Arapski Emirati imaju jedan od najvećih procenata testiranja na koronavirus. Jedna aplikacija za pametne telefone koju je razvio Singapur razmatrala se u mnogim drugim zapadnim državama.
Najstarije demokratije istinski su razmatrale taktike kakve su nekada priličile tiranima – davanje velike moći policiji, zabranu okupljanja, suspendovanje izbora, zatvorena suđenja, nadgledanje građana, zatvorene granice.
A u onim nestalnim podnebljima, virus je isisao snagu pokretima otpora. Narodne pobune u Libanu, Iraku, Alžiru i Čileu su ili usporene ili potpuno nestale, i verovatno će, makar zbog straha od okupljanja i širenja virusa, tako biti još barem neko vreme.
Autokratski lideri su odlučili da se pod krinkom virusa obračunaju sa otporom i u pomoć pozvali svoje omiljene stilske figure. Putinovi zvaničnici prvo su rekli da su za sve krivi bogati ruski džet-seteri koji piju vino, i koji nemaju nikakve veze sa običnim Rusima što troše votku. Bogataši su doneli virus jer su se skijali po Evropi. „Čitav kofer pun virusa stigao je iz Kuršvela“, rekao je gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanin, misleći na francusko skijalište koje je posebno popularno kod ruskih gliterata.
U Srbiji je Vučić prvo optužio dijasporu, pa i ljude koji sede u kafićima, da bi na kraju sve demonstrante koji su se u julu pobunili protiv novog zatvaranja nazvao – ravnozemljašima i antivakserima, iako razlog za te proteste ima mnogo dublje korene i uopšte nije bio izazvan teorijama zavere.
U mnogim zemljama gde su populisti na vlasti građani su pretpostavljali da njihovi lideri kriju pravo stanje stvari. Tako je bilo i kod nas.
„Njujork tajms“ je u jednom tekstu primetio da „tamo gde nema poverenja u institucije, lideri su okruženi uskim krugom savetnika i hvalisavaca – što je sasvim dobar sistem ako želite da utišate protivnike, ali veoma loš ukoliko su vam neophodne teške odluke bazirane na naučnom principu“.
„Pošast ne priznaje cenzuru“, kaže Rot. „Cenzura će moći da zaustavi trenutnu kritiku, ali to nije dovoljno.“
Ako je već Srbija pratila u skoro svemu zemlje u kojima su populisti na vlasti, verovatno će i ovo poslednje doći i kod nas.
Naučnici koji su pratili reakcije pojedinih država na koronavirus kažu da je oklevanje sa reakcijom omogućavalo zarazi da se brže širi, kaže Tomas Hejl sa Blavatnikove škole vladavine na Univerzitetu Oksford. Mnoge zemlje u kojima raste broj inficiranih imaju jednu zajedničku stvar: „kasno priznavanje koliko je ovo urgentna stvar“, kaže on.
Jedan od najčešćih izgovora za sporiji odgovor lidera bila je navodna potreba da ekonomija bude prioritet. U Srbiji ovih dana rapidno raste broj zaraženih, a predsednik Vučić baš pominje ekonomiju u poslednjem reagovanju. U ponedeljak je izjavio: „Šta god kaže Krzni štab moraćemo da uradimo, a moja molba njima je – moramo da isplatimo plate“.
No naučnici i ekonomisti kažu da je najbrži put ka ekonomskoj normalnosti zapravo kontrolisanje širenja virusa. „Postoji lažna tenzija između javnog zdravlja i zdravlja ekonomije“, kaže Vafa el Sadr, epidemiološkinja sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku.
Projekat „Postkoronavirusni svet i Srbija“ finansijski su podržali Balkanski fond za demokratiju (projekat Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država) i Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu
Mišljenja izražena u ovom tekstu nužno ne predstavljaju stavove Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njihovih partnera
Tagovi
