Valjda ni najmaštovitiji pisac naučnofantastičnih romana nije mogao pre samo pola godine, kada su iz Kine počele da stižu vesti o misterioznom novom koronavirusu – sabratu nekih koji su skrivili prethodne, epidemije mnogo manjeg obima i danka u životima – da zamisli da će nam se dogoditi nešto što će celu civilizaciju podeliti na „pre“ i „posle“.
A eto, baš to se desilo, baš to živimo. Poput pada Berlinskog zida ili velikih ratova i finansijskih kriza, pandemija koronavirusa i kovida-19, bolesti koju on izaziva i koja je, do sredine jula, zarazila 13 miliona ljudi širom sveta i usmrtila najmanje 568.000, promenila je planetu, postala prelomna tačka, vododelnica naše istorije.
Dok je zaraza buktala u svakom kutku planete a države pokušavale, kako znaju i umeju, da se odupru pošasti i spreče njeno širenje – neke su u tome bile bolje, neke lošije, ali je svima bilo jasno da se radi tek o početku velike bitke – postalo je jasno da će zatvaranje u domove, strah od nepoznatog, minijaturnog ubice i potpuno poremećena tržišta imati posledice koje će se osećati generacijama.
I malo je, zaista je malo, bilo onih koji su unosili makar šaku optimizma u mračne scenarije, onih koji su govorili da je posredi možda i poslednja opomena ljudskoj rasi, što je za svega nekoliko hiljada godina od – kako bi to rekao istoričar Juval Noa Harari, jedan od brojnih koji su govorili za Nedeljnik o pandemiji i njenim reperkusijama – raštrkanih plemena u jednom kutku Afrike postala svemoćni gospodar prirode na ovoj planeti koju zovemo svojim domom.
Više je bilo onih koji su govorili da će pandemija ojačati i osiliti nacionalizme, koji su ionako već bili u usponu; da će dati novi zamajac autoritarnim liderima, vazda spremnim da prigrle nove ingerencije i retko kada voljnim da se njih, kada kriza prođe, odreknu; da će se uticaj preliti sa Zapada na Istok; da će stati na put međudržavnoj saradnji; da će ovo, kako je takođe za Nedeljnik upozorio politikolog Fransis Fukujama, biti početak kraja globalizacije…
Da će, ukratko, svet – pa tako i države koje ga čine – biti manje otvoren, manje prosperitetan, manje slobodan.
Hoće li to morati da bude tako? Kako će izgledati planeta, a kako Srbija kada sve ovo – ako sve ovo – bude gotovo? Da li su izlivi gneva i besa na beogradskim, novosadskim i niškim ulicama samo nagoveštaj onoga što bi moglo da se dešava, ne samo u Srbiji, kako plodovi pandemije bivaju sve zreliji? Uostalom, ni protesti zbog ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda nisu imali uzroke isključivo u policijskoj brutalnosti, već i zbog potpune neravnopravnosti u broju žrtava i obolelih od koronavirusa, pošto u pojedinim gradovima, poput Čikaga, i dve trećine preminulih od kovida-19 čine Afroamerikanci i druge manjine…
Da li će atrofirati demokratija, da li će ljudska prava završiti na respiratoru (ako iko bude želeo da ih spasava!), da li će ekonomske nedaće biti tolike da će čak i zdravlje, ono najvažnije što imamo, pasti u drugi i treći plan?
O svemu tome za Nedeljnik su govorili i pisali profesori, istoričari, filozofi, naučnici; ne bi li pokušali da nam objasne o čemu se radi i možemo li uopšte predvideti šta nas čeka.
Juval Noa Harari, oberpopularni istoričar i autor bestselera „Sapijens“, „Homo deus“ i „21 lekcija za 21. vek“, naveo je da će odluke koje ljudi i vlade budu danas donosili neumitno uticati na svet u godinama koje slede.
„One će oblikovati ne samo naše zdravstvene sisteme već i našu ekonomiju, politiku i kulturu. Moramo da delujemo brzo i odlučno. Trebalo bi, takođe, da uzmemo u obzir i dugoročne posledice naših akcija. Kada biramo između alternativa, trebalo bi da se zapitamo ne samo kako da prevaziđemo neposrednu pretnju, već i u kakvom ćemo svetu živeti kada oluja prođe. Da, oluja će proći, ljudski rod će preživeti, većina nas će i dalje biti živa – ali živećemo u drugačijem svetu. Mnoge kratkoročne hitne mere postaće nam deo svakodnevnog života“, opominje Harari.
Jedan od načina da se pogleda u budućnost jeste onaj da upitamo prošlost.
Ovo možda jeste pandemija bez presedana – u smislu zaustavljanja čitavog sveta, odbrane koja je podrazumevala da sedimo u svojim domovima i drhteći se nadamo da će sve proći – ali nije prva pošast ni morija koja je napala čovečanstvo. Kako su ranije pandemije menjale našu civilizaciju? Kakve geopolitičke posledice su ostavljale? Šta smo naučili iz njih?
Da je pandemija koronavirusa jedinstven istorijski eksperiment potvrdila je, u autorskom tekstu za Nedeljnik, i istoričarka Dubravka Stojanović, profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
„Nijedna prethodna epidemija nije obuhvatila baš svaku tačku na Zemlji, nije bila praćena preko interneta, nije se o njima moglo saznati sve i svakog trenutka, iz telefona. Sve prethodne epidemije dešavale su se u jednom mnogo većem i daleko sporijem svetu. Već i zbog toga možda ni savremenija iskustva iz velikih svetskih kriza nisu lako primenjiva na ovu situaciju“, navodi profesorka Stojanović.
Istoričar Predrag J. Marković reći će da nas epidemije, pošasti ili morije, podsećaju koliko je krhko naše prividno vladanje svetom.
„One su najcrnji od svih Talebovih ‘crnih labudova’. To su neočekivani i retki događaji koji potpuno izvrću sudbine pojedinaca, naroda, pa i čitavog čovečanstva. Strašna boleština je pre dve i po hiljade godina pobila trećinu Atinjana, uključujući i najvećeg državnika Perikla. Ta morija je doprinela završetku zlatnog doba ovog grada. Današnje velike religije su se raširile svetom od drugog do šestog veka, a jedan od razloga je bilo traganje za duhovnim spasenjem u vreme velikih pošasti, koje su baš tada pustošile planetu“, ispisao je, za Nedeljnik, kratku povest pandemija istoričar Marković.
Kuga je u šestom veku ubila do četvrtine čovečanstva i sudbinski oslabila i Justinijanovu Vizantiju i sasanidsku Persiju. Ista ta bolest iz Justinijanovog vremena, sada nazvana „crna smrt“, Evropljanima sredine 14. veka izgledala je kao smak sveta.
„Plućna i bubonska kuga su naročito pogodile velike gradove. Trebalo je više od sto godina da učenjaci dostignu brojnost od pre 1347. godine. Narodu je trebalo i duže, do početka 17. veka. Ipak je oporavak bio brži nego u vreme poznog Rima. A bilo je i neke kolateralne koristi. Meso i ogrev su postali pristupačniji proređenom stanovništvu, a malobrojniji radnici su mogli da iznude bolje uslove u pregovorima sa poslodavcima i zemljoposednicima. Novo preispitivanje Katoličke crkve je delimično podstaknuto tom epidemijom, baš kao i u slučaju širenja novih religija hiljadu godina ranije“, rasvetljuje Predrag J. Marković i one (retke) pozitivne strane pandemija.
„Crna smrt“, da se nakratko „lokalizujemo“, nije previše pogodila tadašnje prostore Srbije, pošto Srbi nisu živeli u velikim gradovima. Ipak, istoričari medicine tvrde da je sklanjanje od kuge jedan od razloga za posetu cara Dušana i carice Jelene Hilandaru, što je bilo teško kršenje zabrane ulaska žena na Svetu Goru. Kuga je proredila Dušanove protivnike i omogućila mu da bez vojnih napora zauzme Epir i Tesaliju. Neka nepoznata bolest je okončala njegov san da zameni vizantijske careve u Carigradu, navešće istoričar Marković.
Dugo vremena je karantin, reč nastala od italijanskog izraza sa značenjem „četrdeset dana“, bio jedina odbrana protiv kuge i sličnih morija.
„U srednjem veku su mudri i oprezni Dubrovčani bili prvi koji su sproveli tu meru, koristeći Cavtat, Mljet, Lokrum, plažu Danče i predgrađe Ploče. U jednoj od poslednjih velikih kuga na samom kraju 18. veka, Austrijanci su oko nekih mesta, kao što je Irig, kopali rovove da bi zadržali zaraženo stanovništvo. Jelena Simić je izučavala kako je knez Miloš bio veliki pobornik ‘sanitetskih kordona’, kojima je svoju mladu državu čuvao od boleština iz Turske. ‘Kordonoprestupnici’ su strogo kažnjavani. Takva, za to vreme moderna politika zdravstvene prevencije, verovatno je doprinela ogromnom porastu stanovništva Miloševe Srbije, nasuprot stalnom opadanju naroda u okolnim oblastima pod Osmanlijama“, naveo je Predrag J. Marković.
Dubravka Stojanović je za Nedeljnik navela dva moguća scenarija sveta (i Srbije) nakon pandemije. Nazvala ih je verzijom za pesimiste i verzijom za optimiste.
„Pesimisti kažu da će se svet koji smo poznavali potpuno raspasti, da nam se sve ovo i desilo zbog globalizacije, da je ta povezanost sveta kriva za brzo širenje ove pošasti, da su sva ta putovanja po svetu, jeftini letovi, iznajmljeni stanovi, doprineli ekspanziji zaraze. Zato zaključuju da je ovo definitivni kraj svetskih tokova integracija, da će ubuduće svako gledati samo sebe, da će se truditi da se ogradi, da se trajno odvoji i zaštiti od drugih. Globalne institucije izgubiće poverenje: Svetska zdravstvena organizacija je podbacila, UN ne može da pomogne, MMF kasni. Veliki i bogati će se posle ovoga ograditi, čuvajući svoje bogatstvo samo za sebe, skladištiti ga i čekati neku novu krizu. Izolacija će postati večna, svako će postati svoj sopstveni karantin. Siromašni će biti ponovo ostavljeni, nejednakosti u svetu postaće nepremostive. I bogati i siromašni dići će ruke od svakog pokušaja drugačije preraspodele dobara, nestaće svaka nada“, „crtala“ je profesorka Stojanović ovaj mračniji pogled na krizu.
Ova nas verzija opominje i na uzlet autoritarnih vladara.
„Zato je ovo i kraj demokratije, ona je spora, neefikasna, u situaciji kad dnevno umiru hiljade nema se vremena da se institucije pokrenu, diskutuju, nećkaju, glasaju… Pokazaće se da je čvrsta ruka najefikasnija, samo ona može preko noći da sve zatvori, da dovoljno uplaši ljude, da svima da masku u ruke. Istorijsko je iskustvo da je u velikom broju država upravo takva bila reakcija na krizu Prvog svetskog rata i na ekonomsku krizu 1929. godine“, opominje jedan scenario profesorke Stojanović.
Ne mora, ipak, tako da bude.
I optimisti, u tekstu Dubravke Stojanović, imaju istorijske primere na koje se mogu osloniti. Oni se mogu pozvati na pozitivna iskustva Nju dila, kao i ona primenjena u nekim delovima sveta posle Drugog svetskog rata. Ogromna pomoć SAD evropskim privredama u okviru Maršalovog plana bila je deo tog koncepta da se mora pomoći, ne samo zbog solidarnosti nego i radi što hitnijeg uspostavljanja globalne privrede koja je uspešna samo kad je otvorena. Na tim principima nastao je projekat socijalne države, koja je dužna da brine o društvu, da prevenira katastrofe ili da ih rešava kad do njih dođe. Iz tog odgovora na krizu nastalo je zlatno doba 1950-1973, vreme najvećeg ekonomskog rasta u istoriji, najvišeg standarda, najstabilnijih demokratija…
„Drugi svetski rat je u demokratskim državama ojačao demokratiju. Pokazao je da su diktature samo privremeno ulile osećaj sigurnosti u vremenima velikog sloma, ali da su se vrlo brzo pokazale kao nestabilni režimi“, navodi ona.
Ovo je, prema takvom viđenju, bila poslednja opomena, koja ne mora da znači nužno loše.
„Ulazimo u jednu potpuno novu fazu. U fazu nove solidarnosti, smanjenja nejednakosti. Preraspodela dobara moraće biti drugačija, socijalne razlike moraju se smanjiti, jednakost mora biti vraćena među osnovne političke vrednosti. Bogate države moraće pomoći siromašnima da bi i same opstale. Virus je naš, zajednički. Rodili smo ga, valja ga zajednički uništiti. A rodili smo ga zajednički uništavajući planetu, sebično je cedeći do iznemoglosti, nespremni da se u pohlepi odreknemo bilo čega. Planeta nam je sad poslala nedvosmislen ukor. Moramo zajedno krenuti u mere njenog spasenja, jer je virus pokazao da ne pita za granice“, navodi Dubravka Stojanović.
A Ognjen Radonjić, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u autorskom tekstu za Nedeljnik govoriće upravo o tom „stvaranju“ virusa.
„Koronavirus nas je iznova, na surov način, suočio sa činjenicama koje su više-manje poznate. Urbanizacija, globalizacija, maksimizacija profita i rastuće nejednakosti čine nas sve izloženijim ovakvim epizodama. U životu nema besplatnog ručka – da bismo smanjili rizik od pandemija, neophodno je usporiti globalizaciju i urbanizaciju i zaštititi naš ekosistem. Takođe, neophodno je da odustanemo od cilja maksimizacije profita i posegnemo za pravičnijom raspodelom svetskog dohotka i bogatstva, ulažemo više u ljude, njihovo obrazovanje (a ne do poslednjeg daha braniti falsifikatore i plagijatore), zelene tehnologije i zdravstveni sistem. Da bi se ovo postiglo, potreban je međunarodni dogovor i daleko intenzivnija, funkcionalnija i konstruktivnija saradnja između međunarodnih institucija, država, privatnog sektora i samih građana“, naveo je profesor Radonjić.
On podvlači da baš ovakve situacije podsećaju koliko su za demokratska društva važne institucije i poverenje građana u institucije.
„Upravljanje državom je ozbiljan posao zbog čega su društva na čijem su čelu šarlatani i nekompetentni ljudi posebno ranjiva u slučaju ekstremnih događaja. Iskustvo pokazuje da će baš takvo vođstvo biti sklono da podriva institucije kroz postavljanje partijskih poslušnika na štetu stručnosti, promišljanja i znanja. Važno je i poverenje građana u institucije, a ono se gradi i održava kada se građanima govore istine, a ne laži.“
Pa ipak, Radonjić će primetiti da u proteklih dvadesetak godina pandemije nisu suštinski promenile naš način razmišljanja.
„Razlog je jednostavan – naše preventivne i naknadne reakcije su spore jer ljudi linearno ekstrapoliraju budućnost što nas čini nespremnim i slabo responsivnim na eksponencijalne događaje“, napisao je Radonjić za Nedeljnik.
U Srbiji, makar zasad, nije sprovedeno neko veliko istraživanje o svetu posle koronavirusa. Neka slična u svetu već jesu: 57 odsto građana Ujedinjenog Kraljevstva, u anketi Skaj njuza, navelo je da ne žele da se svet vrati na ono što je bio. Oni bi voleli da bude bolji, da više pazimo na prirodu i jedni na druge.
No izgleda da sve ne funkcioniše tako, makar i zato što se ne nazire nikakav kraj, pa čak ni „rep“ pandemije o kojem su, sve doskora, govorili epidemiolozi. Iako sve traje još od februara, iako su se u martu države zatvorile, jedna po jedna, a onda polako počele da se otvaraju ne bi li spasle svoje privrede, dnevni rekord u novozaraženim pacijentima postavlja se iz dana u dan. Apeli Svetske zdravstvene organizacije nisu previše plodotvorni, mada je i njen kredibilitet bio na trenutke narušen kontradiktornim savetima koje su davali zvaničnici.
Na prvi pogled, i kada pogledate unatrag nedelju ili mesec dana, nema previše razloga za optimizam. No Juval Noa Harari napisaće, u tekstu objavljenom u Nedeljniku o humanističkom uglu pošasti, da je svaka kriza i prilika.
„Moramo se nadati da će sadašnja epidemija pomoći čovečanstvu da shvati akutnu opasnost koju predstavlja globalno nejedinstvo. Čovečanstvo treba da napravi izbor. Hoćemo li da ostanemo na putu razjedinjenosti ili ćemo usvojiti put globalne solidarnosti? Ako odaberemo razjedinjenost, to će ne samo produžiti krizu, već će verovatno dovesti do još gorih katastrofa u budućnosti. Ako izaberemo globalnu solidarnost, to će biti pobeda ne samo protiv koronavirusa već i protiv budućih epidemija i kriza koje bi mogle da napadnu čovečanstvo u 21. veku.“
Projekat „Postkoronavirusni svet i Srbija“ finansijski su podržali Balkanski fond za demokratiju (projekat Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država) i Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu
Mišljenja izražena u ovom tekstu nužno ne predstavljaju stavove Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njihovih partnera
Tagovi
