Stevan Filipović, reditelj i univerzitetski profesor, poznat po filmovima „Pored tebe“ i „Šišanje“ govorio je za novi broj Nedeljnika.
***
Okupili ste junake filma koji se sreću u neobičnim okolnostima, posle deset godina, i ne samo da moraju da prežive, već i preispitaju svoju ljudskost i karaktere. Niste odustali od svojih junaka, ali šta su oni naučili u međuvremenu?
To je ključno pitanje. Tu ne znam kako da razdvojim ono što je lično, meni i svim glumcima koji su koautori svojh likova, jer smo zajedno radili na likovima i na razvoju njihovih karaktera još od prvog dela, od onoga što je deo umetničkog procesa. Mislim da su lično i umetnički proces integrisani u ono što je krajnji rezultat, a to je taj film.
Za deset godina smo sasvim drugi ljudi; za godinu dve se promenimo, a za deset godina se baš ozbiljno promenimo i prosto smo hteli da tu promenu autentično prikažemo u likovima filma „Pored nas“.
Neprekidno smo „apdejtovali“ te biografije i gradili ih, to su bile samo skice 2013. godine. Svako je imao zadatak da piše lik – odakle dolazi, kakva mu je bila porodica, zašto je postao takav… Onda smo te likove razvijali, dobijali su zadatak da odgovore na pitanje: Šta mislite da će postati u budućnosti. Za svakog smo imali skicu, koja je obogaćena „mesom“ životnih iskustava koje smo imali, sve ono lepo i ružno što donosi jedna decenija u životu. U tom smislu je ovo unikatan proces i teško mogu da ponovim ovako nešto.
Ovo je jedna vrsta životnog eksperimenta i nagrade da mogu da radim sa ljudima koji su na taj način pratili i gradili likove tokom perioda od deset godina. To šta su likovi naučili ćete videti u filmu. Neki su regresirali, kao i mnogi ljudi koji žive u društvu kao što je naše. Pošto film direktno priča o našem društvu, iako priča kroz možda malo pomeren žanrovski stil.
U jednom trenutku jedan od junaka filma kaže: „Deset puta smo gori od onoga što smo bili u srednjoj školi“. Da li je to jer okolnosti menjaju ljude ili strah menja ljude?
I jedno i drugo – okolnosti melju ljude ako traju dugo. Lično sam pisao tekstove i govorio javno da vlast kakva je trenutno u Srbiji ne sme da se desi, da rezultati ne mogu da budu dobri i da će sklanjanje toga što se ispostavilo da jeste, ta mafijaška hobotnica, jako teško da se desi nekim demokratskim sredstvima. I ako živite u tom režimu koji forsira „zadrugu“, laž kao normalnu stvar u svakom tabloidu, mediju, ako perfidno tabloide pozicionira kao mejnstrim onoga što je PR njihove politike, vi onda posle 12 godina morate da trpite rezultate.
Likovi u našem filmu su isto što i vi, mi ili bilo ko ko živi u našem okruženju. Oni su se duboko promenili zato što su trpeli posledice jednog takvog sistema koji ubija nadu. To je s jedne strane. S druge strane, kao što vidimo sa studentskim demostracijama, ne ubija nadu i ljudskost, već budi veću nadu i neki inat – da ja ne želim da budem deo ovoga, da ja vidim kroz maglu koju prodajete i ne želim da učestvujem. Kako ko.
Strah je jako važna tema ovde. Strah je ovde nešto što je katalizator koji tera ljude da delegiraju sopstvenu političku odgovornost nekom autokrati. I to vidimo u svim autokratskim režimima u istoriji, a u filmu se konkretno baš bavim time. Definitivno strah menja sve nas, ali može da izazove i kontrareakciju. Što više stežu obruč, to će više ljudi ispadati iz tog obruča.
Vraćate se prvom filmu, i Strahinji i Lazaru, i njihovom životnom putu. Strahinja će se susresti sa sobom i svojim izborima, strahovima. Mislite li da dođe trenutak u kojem je neminovno napraviti izbor ili platiti visoku cenu življenja u neslobodi?
Svaki trenutak je trenutak u kojem možemo da napravimo izbor, ali neće biti tako. Jer, da bismo napravili izbor moramo da prođemo kroz faze, neki gradijent, neki proces rada na sebi, samospoznaje i prihvatanja toga ko smo, šta smo, zašto smo. To važi za sve likove.
Strahinja možda ima taj najličniji element jer sam ja imao veliki problem kao ta starija generacija gej ljudi. Prvo s obrazovanjem na tu temu koje je bilo skoro pa nedostupno, drugo s potpunim nepostojanjem bilo kakvog narativa u javnosti koji bi mi omekšao ili olakšao situaciju da ja to nekako prihvatim. I to prvo prihvatanje je prihvatanje samog sebe. Mislim da je to Strahinjin problem i tako sam pisao takav lik.
Postoje ljudi koji, nažalost, mogu da žive u neslobodi. To vidimo u brojnim društvima širom sveta i to je jedna mučna egzistencija. Mogu da se nađu svetli trenuci, ali to je suštinska, duboka nelagoda, kakva god ta nesloboda bila – da li je to prihvatanje života u totalitarnom sistemu ili je prihvatanje života koji se protivi onome što je vaša priroda i što ste vi u srži svog bića. I to je taj možda glavni izbor koji moramo da napravimo u životu.
Mislite li da su ljudi spremni da se suoče sa sobom ili češće to izbegavaju, praveći neke užasne izbore i kompromise?
Svi pravimo užasne izbore i kompromise svaki dan, inače ne bismo živeli u ovakvom društvu, konkretno u Srbiji. Kompromis je i izbor da li ćemo da govorimo istinu ili ćemo da ćutimo. Imamo vrhunske sportiste, najuspešnije na svetu, koji manje-više uvijeno pričaju ili ćute da trenutno Srbijom vlada mafija i da vlada predsednik koji govori neistine preko svih frekvencija koje je okupirao. Govori kako će studentski zahtevi biti ispunjeni, i onda paralelno s tim, huška preko tih tabloida ljude da se zakucavaju kolima u studente, fizički ih napadaju, nazivaju izdajnicima i plaćenicima.
Sad cenzuriše naš film u nekim mestima, taj režim ili strah poslušnika tog režima. Pa, imamo seriju državnih tabloida koji pričaju da sam ja neki „agresivni plaćenik hrvatske tajne službe“ i to je sve sa nacionalnim frekvencijama. I vidim da to mnogi „puštaju“, mnoge moje kolege. Ja pravim distinkciju između toga ako ste deset godina pričali o nepravdi i ako ste deset godina ćutali. Postoje posledice.
Ja konkretno nisam radio nijednu od tih serija od kojih su mnoge moje kolege kupovale stanove. Moj Instagram profil nije lep i nije upakovan i nisu samo moje slike iz teretene, već i privatnog i političkog aktivizma. To je moja odluka i trpim posledice, i nisam jedini. Ima ljudi koji trpe mnogo veće posledice svojih odluka. A postoji čitava „kasta“ ljudi koji žive jako dobro. Ne znam da li su to kompromisi ili izbori pa su srećni ili je njihova etika drugačija od moje i vaše. Oni žive dobro i zaštićeno i to nema veze sa stvarnošću u kojoj živi ogromna većina ljudi danas.
Skoro je bilo nemoguće zaobići rijaliti kao temu, i sve likove i karaktere koje ste iz pravog života premestili „na platno“. Šta je bio vaš motiv?
Drugačiji su bili motivi kad sam pisao scenario 2016. i sad. Sad me mnogo manje zanima rijaliti jer je ceo svet postao rijaliti. Amerika ima čoveka koji je bio zvezda rijalitija, koji je postao predsednik i urušava demokratski sistem države. Nije jedina.
Tada mi je bilo zastrašujuće do koje mere su ti rijalitiji bili deo onoga što sam nazvao mejnstrimom, kičmom jedne od poluga vlasti ovog režima. I onda to pretvaranje svega u rijaliti, samo smo gledali kako padaju granice. I ovo društvo se radikalno promenilo od svega. Ali, suština je bombardovanje đubretom, prikazivanje ljudi koji su gori od nas kao mera stvari – eto vidite kakvi su ovi i dobro je da niste kao oni; i te serije i filmovi koji su deo tog istog rijalitija i koji promovišu samo to – kriminal je jači od države, ćutite i budite srećni što imate Vučića. Tako da je to deo cele iste matrice.
Te 2016. smo Minja Bogavac, koscenaristkinja, i ja razmišljali, pa šta je sledeće što mogu da urade u tom rijalitiju, eventualno da ubiju nekog pred kamerama. A, onda se to i desilo s ubistvom one pevačice, i sve je to jezivo, da film ne može sve da isprati. Tako da mi je drago da smo se u filmu fokusirali na priču o borbi empatije i sebičnosti i priču o tim ljudima, i onda to prevazilazi bilo kakvu lokalnu priču. I onda može da komunicira s publikom, recimo, na Novom Zelandu.
Rjaliti je postalo neko opšte mesto oko kojeg se svi slažemo, ali nikako da neko preduzme nešto. Mislite li da je to sad otišlo u nepovrat?
Ne mislim da je bilo šta otišlo u nepovrat. Ljudi su za studente pričali da su glupi, neobrazovani, najgora generacija ikada, mada nije da nam nisu davali povoda jer su ćutali i delovali apolitično i nezainteresovano za pakao koji sve guta i jede. Ali, onda se to promenilo, iako deluje odjednom – pošto ja ne verujem u magiju te vrste – mislim da je to akumulacija nezadovoljstva koja je dovela do erupcije ali pozitivne energije, kreativnosti, pameti, znanja, dostojanstva, pameti. Na način na koji moja bednička generacija nije u stanju ni da shvati a kamoli da realizuje.
Očigledno da postoji potencijal da se kaže ne i da se kaže stop, i kad se završi s ovim režimom onda sledi sledeća runda, a to je obračun sa sistemom koji pravi od svega rijaliti i na tome profitira, a taj sistem se zove krupni kapitalizam koji kao jedan kancer izjeda svet. Pa, sad da li na jedan način izjeda Ameriku kao koporativni kapitalizam pa postaje država umesto države, da li izjeda Rusiju kao mafijaška država, gde apsolutna manjina živi dobro a velika većina hoće da pobegne, ili da li je taj totalitarizam koji je zapravo kapitalistički u nekom društvu kao što je kinesko. To su trenutno izbori i oni su opasni ne samo po te države već po ceo svet, zato što puštaju svoje pipke i hoće da nas „pojedu“, a s druge strane direktno dovode do uništenja planete, jedine koje imamo. Ta borba zato mora da bude „fazirana“ i razvučena, ali ne sme da se mnogo odgađa. Za promenu u Srbiji ja sad vidim prozor, pa ko zna kad.
Mnogi odustanu posle uspešnog originala, a vi ste hrabro ušli u triologiju. Jeste li imali bojazan pre izlaska pred publiku? Šta ste želeli da publika ponese iz filma?
Nisam razmišljao o triologiji, što je dobro, već sam scenario pisao kao nastavak filma „Pored mene“ iz 2015. godine. Dugo nismo na državnim konkursima dobijali novac i kad smo došli u priliku da konačno realizujemo film, desila se pandemija. I to nas je gurnulo u tom pravcu, da vidimo šta ćemo da radimo u tom ludilu, a da ne sedimo izbezumljeni, i tako smo smislili film „Pored tebe“. I to mi je mnogo drago jer taj drugi deo nije nužan da bi se razumela ova dva filma, ali je tangencijalno povezan i s ovim filmovima i s filmom „Šišanje“ iz 2010.
Film dalje gradi ceo imaginarni svet oko tih likova i daje drugi ugao na priču. Protagonisti drugog filma su likovi koji su bili sporedni ili statisti sa zadatkom u prvom delu i to mi je bilo jako interesatno, i to je mnogo značilo za treći deo. Da se doda „treća dimenzija“ ovoj našoj priči. Voleo bih da publika izađe sa zajedničkim osećanjem da je empatijom moguće postići puno, da nismo sami, da su tu drugi ljudi za nas, i pored nas, da su tu, da samo treba da ih vidimo, da se otvorimo makar malo i da razumemo njihove perspektive, i možda će biti tu u nekom ključnom trenutku za nas.
Koliko je bilo izazovno snimati triler na nepristupačnim predelima, sa vrlo zahtevnim likovima?
Bilo je izuzetno izazovno. Vi posmatrate prirodu kao nekog neprijatelja, a onda vidite da je priroda možda i blagoslov, u smislu da ti uslovi koji su bili ekstremni – recimo u Bugarskoj, pa i na mnogim drugim lokacijama, gde je vetar bio toliko jak da je ljuljao kamion, ili negde gde su magle bile takve da nije moglo da se vidi a kamoli da se snima – oni nešto izvuku iz ljudi. Ta solidarnost, za početak hajde da preživimo ovo nekako zdravi, a onda da izvučemo maksimum iz onoga što radimo jer možda nećemo imati drugu priliku.
Ima jedna važna scena kad se snimao zalazak sunca, tada nas je vetar ubijao, mi smo već bili ljubičasti, ali sa stavom hajde da bude bolje nego što smo ikad zamislili. I onda ta priroda izvuče nešto neverovatno iz tih ljudi, mislim da će gledaoci moći sami da se uvere. Priroda je i neka vrsta dramskog lika, katalizator koji indukuje promenu. Mi smo se dobrano odrodili od prirode, i u tom smislu ima zašto priroda i šta se desi u toj prirodi.
Film je dobio izuzetne kritike publike ali i petostrukog Oskarovca, ser Ričarda Tejlora, na Novom Zelandu (nagrađenog za Gospodara prstenova, King Konga…). On je čak rekao da je film za njega „Gospodar muva pomešan s trampizmom“. Šta za vas to znači?
To je jedan od najlepših komplimenata. Meni je neverovatno da je to on rekao jer imam dokument iz 2016. gde izdvajam baš taj roman „Gospodar muva“ kao inspiraciju i strah kao ideju da strah tera ljude da biraju autokratu na poziciji moći.
Najveća trema mi je bila na Novom Zelandu, u tom pokušaju da približimo ono što smo radili, van lokalnog konteksta, nekim ljudima koji su razlog zašto sam ja ušao u kinematografiju. To je ultimativni test opterećenja za jedan film, da li će emocija da se prenese, da li će sama priča da funkcioniše, i toliko su pozitivne i lepe reakcije tih ljudi bile da, ukoliko bih morao da zaokružim karijeru bez ikakvog žaljenja, to bi mogao da bude taj trenutak, zajedno s ovom projekcijom studentima na FDU.
Za ovog režima ja svakako neću snimiti više film nijedan u Srbiji, neće se desiti da se zeznu ponovo, ali sada mogu da budem spokojan s tim, što mi daje neku vrstu mira.
