Brojne su države počinile genocid, ali nijedan narod nije tako razrađeno i revnosno napredovao u planskom ubijanju ljudi kao Nemci. I nijedan narod nije tako temeljno arhivirao sopstvene zločine kao oni. Iz ta dva superlativa – fenomena uništenja i dokumentovanja tog uništenja, oboje jedinstveno u istoriji čovečanstva – u jednom provincijskom gradu dva i po sata severno od Frankfurta nastao je jednako jedinstven arhiv.
U Bad Arlozenu, varoši sa oko 15.000 stanovnika, čuva se više od 30 miliona dokumenata. Tu se mogu pronaći beleške o 17,5 miliona žrtava i preživelih iz perioda nemačke strahovlade, koja je od 1939. do 1945. držala Evropu u šaci: spiskovi zatvorenika, potvrde o transportu, pisma, registar ličnog poseda, smrtovnice, kartoteke. U pitanju je najveća zbirka dokumenata o žrtvama nacionalsocijalizma. Godine 2013. ovaj arhiv uvršten je u Uneskov registar „Sećanje sveta“ („Memory of the World“).
Jedna od 17,5 miliona žrtava, čija je sudbina arhivirana u Bad Arlozenu, jeste i Nenad Jovanović. Najstariji očuvani dokument koji svedoči o njegovom usudu u rukama Nemaca je takozvani „lični upitnik o zatvoreniku“, koji je verovatno evidentiran dva dana po njegovom prispeću u Dahau, dakle 31. avgusta 1944.
Preko ovog dokumenta je jugoslovenski državljanin i nekadašnji diplomata Nenad Jovanović postao zatvorenik broj 94408. U koncentracionom logoru je zatvorenički broj važniji od imena. Od tog trenutka nadalje, Jovanović je prilikom svakodnevne prozivke imao da se odaziva na taj broj. Da je zatočenicima u logoru uz to broj tetoviran i na ruku je mit. Tetoviralo se samo u Koncentracionom logoru Aušvic, a i tamo samo u slučaju određenih grupa zatvorenika. Tek se nakon rata rasprostranilo pogrešno ubeđenje da je SS taj postupak uobičajeno primenjivao za sve zatvorenike.
Iz ličnog dosijea koji je u Dahauu vođen za zatvorenika 94408 proizlazi datum interniranja, ali ne i razlog hapšenja. Kao zanimanje se tu navodi „ataše“. Osim toga je zabeleženo i da devojačko prezime Jovanovićeve supruge Milice glasi Babić. Tako je i Andrićeva potonja supruga mimo svoje volje zavedena u dosijeima SS-a. Pod stavkom „rasa“ je tu za nju navedeno „arijska“. I zatvorenikovi roditelji su upisani kao „arijevci“. Kao mesto rođenja se umesto „Tuzla“ navodi „Tuzlar“, jer izgleda da za taj grad u Bosni nisu nikada čuli. Pored toga je u dosije upisano kako je Jovanović visok 1,74 metra i da mu nedostaje nekoliko zuba.
Vredi primetiti napomenu o poznavanju stranih jezika: Jovanović je govorio pet-šest jezika i između ostalog je prevodio književna dela sa engleskog i francuskog, a u koncentracionom logoru je naveo da razume tek srpski i nemački. Prećutkivanje daleko sveobuhvatnijeg poznavanja stranih jezika nije bilo beznačajan rizik, jer bi SS strogo kažnjavao davanje lažnih podataka i ishod bi mogao biti i koban. Ali možda je Jovanović, u trenutku kada je naveo podatke i potpisao dokument, smatrao uputnijim da stvarne razmere svog lingvističkog znanja zadrži za sebe.
Ceo tekst Mihaela Martensa objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 15. aprila
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju Mond diplomatik na srpskom jeziku
Tagovi
