„O čemu smo pričali u maju – zašto nam se ovo desilo, šta je sa našim društvom, da se pokrenemo, da se fokus stavi na decu, da se prekine nastavna školska godina, da se rasterete, da se deca prigrle, da im se ponude sadržaji od strane kulturnih ustanova, sportskih društava, raznih udruženja, da se svi pokrenu, da budemo solidarni, da nekako povratimo zajednicu. Razgovarali smo o mnogo tema a da nijedna nije otvorena. Pričali smo da sva pažnja, briga i akcije budu usmerene na svu našu decu u narednom periodu, jer su sva deca na neki način stradala, i da od naredne školske godine mora da se krene sa radom na totalnoj reformi sistema obrazovanja. Jer je obrazovanje osnova svega. Jedino što je urađeno je što je prekinuta školska godina, i to ne samo nastavna (što nismo ni tražili), i to pojedini spočitavaju. U međuvremenu su se porodice ubijenih povezale, prigrlile, napravili smo jednu našu malu zajednicu, sada smo mi kao jedna porodica. Povezali su nas tragedija i neprebol koji nosimo svi, razumemo jedni druge. Na isti način doživljavamo porodice iz Malog Orašja i Dubone. Često pričamo da bi trebalo prvo sve ljude da pitaju: ‘Da li vi znate šta se desilo 3. i 4. maja?’ Odgovor na to pitanje i dalje niko nema“, kaže Milanka Negić.
Kada priča o odgovornosti, ne priča o krivičnoj i materijalnoj odgovornosti – za to se vode postupci. Priča o drugoj odgovornosti, o onome kako smo mi to dozvolili kao društvo da dođemo do ove tačke. Kod nas je na neki način svaki pojedinac zakazao. To je suštinsko pitanje koje bi trebalo svako sebi da postavi i da se svako od nas priseti da je deo jedne zajednice i da sve ovo utiče na sve nas.
„Jer činjenica je da se ovo desilo u jednoj školi, i da je moglo da se desi u bilo kojoj školi, može da se desi u bilo kojoj školi. Iako me užasavaju reči ‘desilo se’… Isto kao što je zločin u Duboni i na Ravnom Gaju mogao biti izvršen u bilo kojoj zajednici, i može biti izvršen u bilo kojoj zajednici, jer institucije ne funkcionišu. To je toliko zastrašujuće da sam šokirana apatičnošću ovog društva. Čini mi se, kad bi se bar svako od nas zapitao šta se ovo dogodilo, kako je to moglo da se dogodi, negde bismo se pomerili. Jer, čim počnete da razmišljate, onda analizirate i šta radite, gde grešite, šta možete bolje, i to vas nekako natera da napravite iskorak iz sopstvene zone komfora, promenite nešto, borite se za dobrobit cele zajednice. Jer, nakon majskih tragedija, jasno je da više ne možemo da opstanemo u našim malim krugovima, mehurima, koje smo godinama i decenijama gradili kako bismo opstali. Ja evidentno nisam uspela. Jesu neke uobičajene psihološke reakcije kada se nešto toliko strašno desi, da hoćeš da se izmestiš, da se ponašaš kao da se to nije desilo, da potiskuješ – i to je sve u redu. Ali pre ili kasnije taj iskorak mora da se desi“, naglašava ona.
CEO TEKST PROČITAJTE U PRAZNIČNOM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. APRIL
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG NEDELJNIKA NA POKLON DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“.
Tagovi
