Da li je nuklearna energija još jedna crna tačka Zelene agende ili se danas skoro 40 godina posle Černobilja nešto izmenilo nabolje što bi vodilo većem korišćenju ovog izvora energije.
Nukleranu energiju možemo da upredimo sa vožnjom aviona. U pitanju je najbezbedniji vid prevoza, ali kad se desi katastrofa, preživelih po pravilu nema. Tako govori statistika koja često zna da puno kaže, ali i da ništa ne otkrije. A kako će se gledati na tu statistiku zavisi od pojedinca, ali i slučaja.
Klimatske promene izazvane čovekovim zagađivanjem „potpomognute“ ratom u Ukrajini i pratećom energetskom krizom vratila je nuklearnu energiju na velika vrata još od kraja 80-ih godina prošlog veka kada je, posle katastrofe u Černobilju, u svetu sazrelo mišljenje da je neophodno usporiti ako ne i prekinuti sa dobijanjem energije iz nuklearnih izvora.
S tim u vezi, nedavno je Evropski parlament proglasio nuklearnu energiju i gas za obnovljive izvore energije, odnosno za zelenu energiju.
Ova odluka izazvala je dosta pažnje, ali i neodumica širom kontinenta i još jednom pokazala da ne postoji globalni dogovor na ovaj isto takav izazov. Konkretno ovde su u sukobu i dve vodeće zemlje EU, nuklearne Francuska i nenuklearne Nemačka. Međutim, čini se da se nazire povećanje korišćenja nuklearne energije bez obzira na rizike.
Ponovo su oni za nuklearnu energiju istakli koristi, a to je nula emisija gasova pri proizvodnji, velika količina energije koja se proizvodi, da je to je vrlo pouzdan i stabilan izvor koji ne zavisi od godišnjeg doba, doba dana, vremenskih uslova, metereoloških promena koje prate dobijanje struje iz drugih obnovljivih izvora poput vetra, sunca ili vode.
Protivnici naravno ukazuju na katastrofalne posledice u slučaju incidenta/akcidenata, zatim negativnog uticaja na prirodu od rudarenja pogonskog goriva uranijuma, kao i problem skladištenja otpada gde se na raspad čeka hiljadama godina, više nego što postoji naša civlizacija.
Protivnici posebno ističu i jednu ekonomsku kategoriju. Odluka EP znači da su nuklearna energija i gas našle u tzv. zelenoj taksonomiji pod uslovom da podržavaju put zajednice ka klimatskoj neutralnosti. Taksonomija EU za održive aktivnosti je sistem klasifikacije uspostavljen da pojasni koje su investicije ekološki održive, u kontekstu Evropskog zelenog dogovora. Cilj taksonomije je da spreči zeleno pranje (green washing) i pomogne investitorima da donesu zelenije izbore.
Kritičari prigovaraju da taksonomija s atomskom energijom i gasom gubi na verodostojnosti i da na kraju neće biti prihvaćena od strane ulagača na tržištu kapitala. Šta više, neke međunarodne ekološke ogranizacije kao i deo „zelenih“ poslanika najavile su tužbe.
Da li se nešto izmenilo od Černobilja
Sasvim dovoljno povoda da se postavi pitanje da li je nuklearna energija još jedna crna tačka Zelene agende ili se danas skoro 40 godina posle Černobilja nešto izmenilo nabolje što bi vodilo većem korišćenju ovog izvora energije. Trenutno, u svetu radi 440 komercijalnih nukealarnih reaktora u 36 zemalja, koji isporučuju 10 odsto ukupne svetske proizvodnje električne energije, a u izgradnji je nešto više od 50.
Ivan Videnović, vanredni profesor na Fizičkom fakultetu smatra da je odluka politički motivisana zbog krize nastale agresijom Rusije na Ukrajinu, ali i da je to korak u dobrom pravcu.
„Nema dileme da li je nuklearna energija obnovljivi izvor. U nuklearnim elektranama imamo praktično nultu emisiju CO2, a nuklearno gorivo se može reprocesirati i ponovo koristiti u reaktorima. Samo mali deo od inače male zapremine koju zauzima nuklearno gorivo predstavlja visokoaktivni otpad koji se ne može reprocesirati i on se mora sigurno i bezbedno odlagati“, navodi Videnović, prenosi N1.
Đorđe Lazarević, šef Odeljenja za razgradnju nuklearnih objekata u JP Nuklearni objekti Srbije, smatra da na sadašnjem stepenu razvoja nuklearnih tehnologija i brige za očuvanje životne sredine uvrštavanje modernih nuklearnih elektrana u krug potencijalnih rešenja za snabdevanje električnom energijom se čini prihvatljivim. Naravno pod uslovom da se poštuju svi neophodni propisi.
„Zemlja korisnik treba da obezbedi tehničku kompetentnost operatora koji je odgovoran za nuklearnu sigurnost nuklearne elektrane, regulatornog tela koje kontroliše sve etape dobijanja nuklearne elektrane i ustanova koje obrazuju potrebne kadrove“, objašnjava Lazarević.
Iako mali, rizici postoje, a kad se desi nesreća to je vest koju pomno prati ceo svet. Poput pomenutih Černobilja i Fukušime. Te dve nesreće uz onu iz 1979, NE Ostrvo tri milje u SAD su najveće u našoj kratkoj nuklearnoj istoriji tokom koje napravljeno 18.500 reaktorskih godina rada.
„Rizici vezani za nedovoljnu pripremljenost operatora i nedovoljnu tehničku kompetentnost regulatornih tela viđenih u SAD i Sovjetskom Savezu su već odavno otklonjeni, dok su sa ugradnjom post-fukušimskih zahteva kod nuklearnih elektrana III+ i SMR tipa otklonjeni uticaji prirodnih nepogoda (zemljotres, poplave)“, kaže Lazarević.
Vađenje uranijuma i odlaganje radiokativnog otpada i dalje važe za neuralgične tačke. Na lokacijama vađenja uranijuma radijacionu pretnju po okolinu, kako navodi Lazarević, predstavljaju postrojenja za izluživanje uranijuma, jer se u stvorenoj jalovini na lokaciji rudnika nalazi radioaktivni radijum (Ra226). Jalovina na lokacijama rudnika uranijuma zahteva posebne mere za sprečavanje uticaja na okolinu.
„To su tehnike remedijacije zemljišta. Ovo i jeste razlog zašto se danas u svetu više od 50 odsto proizvodnje uranijuma dobija postupkom izluživanja uranijuma duboko pod zemljom u pripremljenim bušotinama“, navodi Lazarević.
Što se tiče radioaktivnog otpada, nuklearna energetika uveliko radi na osvajanju tehnologije prerade iskorišćenih gorivnih elemenata i tehnologije nuklearnih elektrana na brze neutrone.
„Dosadašnji rezultati na tom polju ulivaju realnu nadu“, dodaje on.
Videnović ističe da se radi o veoma maloj zapremini visokoaktivnog otpada koji se mora trajno odložiti i osigurati od degradacije i curenja narednih više desetina hiljada godina.
Danas, većina zemalja koje već koriste nuklearne elektrane pripadaju II generaciji NE sa verovatnoćom za ozbiljne nuklearne akcidente od 10⁴ i imaju dovoljan potencijal da nastave korišćenje nedavno izgrađenih nuklearnih elektrana III+ generacije sa verovatnoćom za ozbiljne nuklearne akcidente od 10⁶ i nuklearnih elektrana tipa SMR (small modular reactor) za koje se očekuje početak izgradnje u bliskoj budućnosti i imaće verovatnoću za ozbiljne nuklearne akcidente od 10⁷.
U prilog eksploataciji nuklearne energije jeste razvoj tehnologije koji je značajno umanjila mogućnosti katastrofičnih scenarija poput Černobilja ili Fukušime.
Lazarević ističe da je danas u slučaju curenja vode ili nestanka struje obezbeđeno 72 sata odvođenja zaostale toplote korišćenjem razvijenih tehnologija sa aktivnim (dizel generatorima) i pasivnim (koji koriste prirodne sile i fenomene) sistemima.
„Takođe je verovatnoća curenja radionuklida i emisija fisionih produkata u atmosferu smanjena kroz izradu tableta (gorivni elementi), košulјicu reaktorskog suda i kontejnmenta (zaštitna zgrada nuklearnog reaktora)“, dodaje on.
Sličnog stava je i Videnović: „Nuklearni reaktori 3. i 4. generacije već konstrukciono u sebi sadrže samosigurnosne mehanizme, koji ne zavise od operatera i u kojima su rizici od ljudske greške svedeni na minimum.“
Male modularne elektrane
Kao i u svim segmentima društva tako i u nauci postoje trendovi. Jedan od trendova u nuklearnoj energiji su male modularne elektrane. U pitanju su reaktori kapaciteta oko 300 megavata (MW) koji se po potrebi mogu slagati jedna do drugoga i onda se dobija snaga velikih reaktora. Zamišljeno je da se prave u fabrikama i isporučuju kao gotov proizvod.
Iako može zazvučati kao neslana šala, jedna od prvih javnih ličnosti koji su javno dali predlog o izgradnji ovih elektrana jeste Milorad Grčić. Bivši prvi čovek EPS, za čijeg direktorovanja energetski sistem kolabirao što je već plaćeno sa najmanje milijardu evra, setio se modularnih elektrana baš u vremenu kada je elektroenergetski sistem pao.
Modularne elektrane pominjao je proletos i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
“Moramo da donesemo odluku da li ćemo da gradimo male modularne reaktore. Ako mene pitate, ja sam za“, rekao je Vučić.
Ova ideja jeste zanimljiva i stručnjacima širom sveta. Postoji oko 70 različitih konstruktivnih ideja za ove reaktore. Pobornici kažu da zauzimaju desetostruko manju površinu, zahtevaju manje osoblja i znatno su jeftiniji za izgradnju. Stručnjaci smatraju da su ovakve elektrane pre svega za ona mesta gde se klasična nuklearka ne može napraviti.
Međutim, postoji i jedno veliko ali. To je činjenica da trenutno radi samo jedna modularna elektrana. U pitanju je plutajuća elektrana, snage od 70MW koja se nalazi u Rusiji, što znači da je reč o tehnologiji u povoju.
Ima li Srbija izbor
Iako se i kod nas vodi sve više polemika o povratku na korišćenje nuklearne energije u Srbiji je i dalje na snazi Moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana iz 1989. godine, koji je bio reakcija na katastrofu u Černobilju.
„Nadam se da će odluka EP biti podsticaj da Srbija konačno napravi prvi korak ka sopstvenoj energetskoj sigurnosti, a to je ukidanje anahronog Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana. Ukidanje tog zakona ne mora nužno značiti i izgradnju NE, ali zakoni jedne zemlje odražavaju duh vremena u kom su doneseni, a ovaj su vreme i razvoj tehnologija uveliko učinili nepotrebnom i zastarelom kočnicom u promšljanju i planiranju energetske budućnosti Srbije“, smatra Videnović.
Ovih meseci se sve više polemiše o daljnjoj potrebi za ovim Moratorijumom. Predsednik Aleksandar Vučić se osim maja ove godine i u novembru prošle dotakao teme nuklearki.
„Razgovarao sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom i ponudio da Srbija otkupi 15 odsto u njihovoj nuklearnoj elektrani, koja će biti završena 2035. godine“, rekao je Vučić u Obrenovcu navodeći da je razgovarao i sa Bugarima o njihovoj nuklearki u Belenu.
Ono što je verovatno nalošija posledica ovog Moratorijuma jeste što ga prati manjak stručnih ljudi, jer je i cela ova naučna grana gurnuta u zapećak.
U Strategiji za razvoj energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama za 2030. godinu, piše da „izgradnju nuklearnih elektrana ne treba u potpunosti isključiti, s obzirom na ekološka ograničenja za postojeću proizvodnju i buduće potrebe“. „Procena je da bi 10-15 godina od trenutka ukidanja Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, bio minimalan neophodan period za prevazilaženje svih problema i nedostataka“, navodi se.
Kako stvari stoje Srbija je danas 10 do 15 godina daleko od eventualne izgradnje elektrane. Sa nuklearnom energijom ili bez nje, naša zemlja je potpisnica brojnih energetskih sporazuma koji predviđaju raskid sa fosilnim gorivima kao osnovnim, a koji trenutno čine 70 odsto proizvodnje.
Srbija je 2005. godine potpisala energetski sporazum za Jugoističnu Evropu, 2018. godine je napravljen nacionalni plan za smanjenje emisije iz fosilnih goriva, a 2020. godine u Sofiji potpisana je Zelena agenda. Ne treba zaboraviti ni Pariski dogovor o klimatskim promenama iz 2015. godine koji makar nominalno podržava cela planeta.
Kada pogledamo region, Srbija se već nalazi na rizičnom područiju jer nuklearne elektrane imamo u neposrednom okruženju poput Kozloduja u Bugarskoj, Pakša u Mađarskoj, Krškog u Sloveniji, Černih voda u Rumuniji.
Ukoliko bi se Srbija odlučila da sama započene nuklearni mirnodopski program neophodno bi bilo ono što nam po pravilu manjka: jaka struka koja se pita, maksimalno poštovanje svih ekoloških propisa, sistem koji ne dopušta grešku i snažna politička volja umesto koruptivnih radnji. Sa strukom smo kao što znamo u deficitu, ali po Lazareviću to nije nenadoknadivo.
„U svetu na poznatim univerzitetima ima nekoliko profesora za fiziku i tehniku nuklearnih reaktora koji su poreklom sa naših prostora i nekoliko saradnika Javnog preduzeća ‘Nuklearni objekti Srbije’ sa iskustvom korišćenja modernih računarskih sistema za analize nuklearne sigurnosti nuklearnih elektrana, učešćem u projektovanju nuklearnih elektrana III+ generacije i nuklearnih elektrana SMR tipa i sa iskustvom korišćenja realnih simulatora nuklearnih elektrana II i III+ generacije“, navodi Lazarević.
Prema njegovim rečima, profesori sa Mašinskog fakulteta u Beogradu bi bili jezgro za ovladavanje osnova termo-hidrodinamičkih analiza nuklearnih reaktora.
„Prema tome, sa aspekta izgradnje osnovne kompetentosti kod operatora za eventualnu nuklearnu elektranu u Srbiji i kod našeg regulatornog tela, a u skladu sa preporukama Međunarodne agencije za atomsku energiju datim u dokumentu INSAG-26 ne bi bilo poteškoća. Glavni problem bi bio kako da se privuku mladi ljudi koji bi radili u ovoj oblasti“, zaključio je Lazarević.
Tagovi
