Norma Mekorvi iz Teksasa, sa pseudonimom u javnosti Džejn Rou, čija je tužba protiv države, koju je zastupao Henri Vejd, napravila presedan na osnovu kog je abortus dozvoljen u Americi, morala je da rodi dete, treće po redu, i da ga da na usvajanje. Ona sama često je bila meta ucena i ubeđivanja ultradesničarskih i fundamentalističkih organizacija da se javno odrekne presude u sopstvenu korist i počne da zagovara tzv. pro-life poziciju, što je u jednom trenutku i učinila. Presuda „Rou protiv Vejda“ glavna je tema u Americi, a nakon odluke da Vrhovni sud SAD poništi presudu Ro protiv Vejda, smatrajući da više ne postoji federalno ustavno pravo na abortus, time je saveznim državama dato pravo da svaka pojedinačno odluči da li će abortus tumačiti leganim ili ne. Amerika je tako pala na jednom od najvećih ispita i skretanja.
Imamo „Sluškinjinu priču“ („Handmaid’s Tale“) uživo. Žene neće moći da odlučuju o svom telu i zdravlju, rađaće neželjenu decu – a u najgorem slučaju, iako nije za rangiranje, pošto nema tog zakona koji može da spreči horor ilegalnog abortusa, biće kućnih prekida trudnoće kod nekoga „ko to zna“, do žena koje su spremne na samopovređivanje kako bi izazvale pobačaj što može da se završi smrtnim ishodom. Jer ne žele taj i takav život o kojem odlučuje neko drugi i gde veća prava od žene ima embrion u njenom telu. Procureli nacrt odluke Vrhovnog suda SAD kojim se poništava ova presuda nagoveštava medicinski „horor“ u praksi kao što je bilo pre ovog zakona.
Profesorka Kerol Džofi je pre skoro 30 godina intervjuisala 45 lekara i zdravstvenih radnika o abortusima pre i posle „Rou protiv Vejda“ i još uvek se seća očaja u glasovima i na licima doktora kada su pričali o ženama. Žene ili često devojčice bile su pacijenti, sve su prebacivane u
hitne službe u različitim delovima zemlje, neke su tvrdile da su pobacile, druge izmišljale priče – ali mnoge su bile teško, ponekad smrtonosno, povređene ilegalnim pokušajima ili abortusima koje su same pokušale u godinama pre odluke „Rou protiv Vejda“ iz 1973. godine. Užasna iskustva žena pre „Rou“ vratila su se u prvi plan nakon otkrića da Vrhovni sud razmatra da poništi odluku koja je štitila pravo Amerikanki na prekid trudnoće skoro 50 godina i postavila pitanje da li žene i devojke treba da se vrate u mračne dane tajnih, opasnih i često fatalnih procedura, piše Independent.
Nedavno je u u Hrvatskoj, gde je abortus dozvoljen, jedna žena prošla pakao. Sve bolnice u Zagrebu odbile su da obave prekid trudnoće u 26. nedelji, iako su doktori utvrdili agresivni tumor na mozgu fetusa, zbog kojeg, čak i da preživi, dete ne bi moglo normalno da živi. Ona je ispričala da su je lekari uveravali da je u Hrvatskoj abortus posle 10. nedelje trudnoće protivzakonit i uputili je da čeka da beba umre ili da ode na prekid trudnoće u Sloveniju. Prekid trudnoće u Hrvatskoj dozvoljen je posle 10. nedelje trudnoće ako za to postoje medicinski
razlozi i uz odobrenje komisije. Organizacije za zaštitu ljudskih prava godinama upozoravaju da u mnogim hrvatskim bolnicama svi ili gotovo svi lekari koriste takozvani prigovor savesti i tako izbegavaju da uopšte obavljaju abortuse. U Poljskoj je jedna žena umrla od sepse jer su lekari odbili da obave abortus pošto je tamo ukinuto ovo pravo, što je izazvalo proteste. Slično bi moglo da se desi u SAD. Za većinu žena
koje ne budu mogle da imaju pristup legalnom abortusu u SAD to bi značilo da treba da putuju u drugu državu ili da naruče pilule. Za žene
u demokratskim državama i za žene koje imaju mogućnost da putuju, abortus će i dalje biti dostupan. Ali za siromašne žene u mnogim državama koje vode republikanci, putovanje i drugu državu neće biti lako, ili ga neće ni biti.
Tipična pacijentkinja koja abortira u SAD je najverovatnije već majka, siromašna, neudata, u kasnim dvadesetim godinama, ima fakultetsko obrazovanje i u veoma ranoj je trudnoći. Tinejdžerke danas imaju mnogo manje abortusa. Skoro polovina abortusa se dešava u prvih šest nedelja trudnoće, a skoro svi u prvom tromesečju.
Odbacivanje presude „Rou protiv Vejda“ promeniće zakone o abortusu u Americi. A kako se stvari lako „prelivaju“, to bi se moglo odraziti na Evropu, pa i Srbiju gde je između ostalog kraći zakonski rok da se obavi abortus nego u mnogim američkim državama. Takvi događaji daju podstrek i motivaciju pojedincima i organizacijama koji lobiraju protiv prava na abortus. Argumenti koje organizacije protiv abortusa u Srbiji koriste prepisani su od američke desnice, kaže Jelena Lalatović, feministička aktivistkinja i članica UO Autonomnog ženskog centra, za Nedeljnik. Međutim, konteksti se, kad je o ovom pitanju reč, dramatično razlikuju, pa ne mora da znači da je svako društvo plodno tle za takvu vrstu propagande.
„Takođe, veliki problem jeste to što demokrate, iako se na rečima bore za prava žena, nisu uradili ništa da pravo na legalan prekid trudnoće ojačaju kroz amandmane ustava ili neki pravni okvir koji ne bi bio podložan volji Vrhovnog suda. Problem, što se Amerike tiče, čak prevazilazi razinu napada na reproduktivna prava žena, jer činjenica da je ono, kao i mnoga druga prava, dovoljno krhko da može da ga uzdrma ili ukine jedna odluka nekolicine sudija govori o suštinskom nedostatku demokratskog legitimiteta tog tela. U tom smislu, zaključak ne bi trebalo da bude da svega ovog ne bi bilo da je Hilari Klinton pobedila umesto Trampa, već da je nedopustivo da osnovna socioekonomska prava miliona žena, i ljudi, budu u rukama tako malog broja ljudi (sudija Vrhovnog suda)“, kaže Jelena Lalatović.
- Oko 90 miliona žena širom sveta, u reproduktivnom dobu, živi u zemljama koje u potpunosti zabranjuju abortus.
- U 24 zemlje je nezakonit prekid trudnoće u bilo kojoj situaciji.
- 37 zemalja ograničava pristup u svakom slučaju osim kada je život majke u opasnosti.
- Više od 47.000 ljudi svakegodine ubiju nebezbedni abortusi, prema SZO. Pet miliona bude hospitalizovano zbog komplikacija kao što su krvarenje ili infekcija.
- U tri mikrodržave u Evropi: Andori, Malti i Vatikanu je abortus potpuno ilegalan.
- U Srbiji, žene starije od 16 godina mogu da zahtevaju prekid trudnoće u prvih 10 nedelja, dok u kasnijem periodu o tome odlučuje konzilijum lekara i etički odbor.
Bez ovog, sada „spornog“ zakona, broj legalnih abortusa bi mogao da padne za oko 13 odsto, prema istraživanju Midlberi koledža, Univerziteta Kalifornija, San Francisko i Gatmaher Instituta. Zabrana abortusa uvedena je ove godine u 30 država, prema Gatmaheru, istraživačkoj grupi koja podržava prava na abortus. Zabrane su prošle najmanje u jednom zakonodavnom domu u sedam država: Arizoni, Ajdahu, Vajomingu, Floridi, Kentakiju, Oklahomi i Zapadnoj Virdžiniji. Oni su usvojeni u šest od tih država: Florida, Oklahoma, Kentaki, Arizona, Ajdaho i Vajoming. Sada je mooguće da 26 američkih saveznih država donese restriktivne zakone o abortusu. To ne znači da će abortus odmah postati ilegalan u svim državama, jer će svaka država biti slobodna da odredi zakonitost postupka. Ali 13 država imaju zakone koji bi odmah omogućili zabranu abortusa, dok se u 12 država očekuje da pooštre pristup abortusu, a 15 država ima zakone koji štite pristup abortusu. Ova presuda povlači i neka druga prava. Zakoni koji široko zabranjuju abortus mogu takođe da zabrane određene oblike kontrole rađanja. Više od polovine abortusa u SAD se sada obavlja uz pomoć tableta, ali neke države su već počele da predlažu nova ograničenja i teže kazne za abortus medikamentima.
I odluka Vrhovnog suda koja podržava pravo na pristup kontracepciji, „Grisvold protiv Konektikata“, takođe bi mogla da se nađe na udaru kritike. Rou se zasniva na 14. amandman, kao i odluke poput „Obergefel protiv Hodžesa“ o istopolnim brakovima, „Loving protiv Virdžinije“ o međurasnim brakovima i „Lorens protiv Teksasa“ o sporazumnom seksu.
„Ako nacrt postane pravno mišljenje, sva ta pitanja – kontracepcija, sporazumni seks i bračna prava – svakako su u opasnosti“, rekla je pre donošenja konačne odluke sudija Vrhovnog suda Prisila Smit, koja predaje prava i reproduktivnu pravdu na Pravnom fakultetu Jejla.
„Definitivno su ostavili širom otvorena vrata.“
Džo Bajden je ranije upozorio da bi nacrt odluke Vrhovnog suda –
kojim se preokreće odluka doneta u slučaju „Roe v. Wade“, a koja ženama garantuje pravo na abortus –predstavljao veliku promenu američkog zakonodavstva i mogao da značajno utiče na širi spektar ljudskih prava.
„Definitivno postoje države koje bi želele da zabrane abortus od trenutka začeća, što znači pre oplodnje, pre trudnoće“, kaže Prisila Smit.
„Postoji čitavo krilo ove grupe koje se protivi abortusu koje podržava seksualni odnos samo kada je u kontekstu braka i kada je osmišljen za razmnožavanje. Upotreba kontracepcije tome smeta“, kaže ona.
Na nacionalnom nivou, zagovornici abortusa „postavljaju scenu ne samo za ukidanje zaštite od abortusa već i za zaštitu prava na život fetusa – fetus je osoba kojoj je pravo na život zagarantovano ustavom“, kaže Prisila Smit.
„Tamo idemo ako se stvari ne promene.“
Kako je moguće da se sada pravo na abortus uopšte dovodi u pitanje i da veća prava od žene ima nešto što je u začetku, a da odlučuju muškarci, i to tako kao da začeće nema veze sa njima i da bi žena trebalo da preuzme svu odgovornost i rodi iako nije želela? Ako o telu žene odlučuje država ili nekolicina ljudi koja donosi zakone, kako bi
bilo da se i o telu muškarca odlučuje na takav način? Da se recimo uvede kastracija za one koji ne žele da stave kondom ili bez saglasnosti žene izazovu začeće? Onda abortus ne bi bio toliki problem jer ne bi postojala ovolika potreba za njim pošto bi „problem svih problema“ bio eliminisan.
U Americi je pokret protiv abortusa star koliko i pokret za njegovu legalizaciju. Decenijama aktivisti fundamentalističkih verskih organizacija proganjaju žene ispred klinika, lekara i sestre koji obavljaju taj zahvat, priča Jelena Lalatović.
„Još uvek ne postoji tačan podatak o tome koliko je ginekologa koji
vrše abortuse ubijeno od verskih fundamentalista. To je direktna posledica retorike da je abortus ubistvo. Ako je to ubistvo malog deteta, logično je da takav čin izaziva gnev i revolt.“
Govoreći kako je i Džejn Roe bila proganjana i kako se sama „preokrenula“, kaže kako to mnogo govori o uticaju i kapilarnoj
raširenosti, barem u američkom društvu, organizacija koje se bore protiv prava na abortus.
„Uspon desničarskih partija i pokreta često može biti okidač koji onda pokrene novi talas osporavanja prava na prekid trudnoće. Zato je bitno da ono ne bude shvaćeno kao deo nekakvog kulturnog rata progresivnih protiv primitivnih, već da je važno raditi na tome da abortus bude što dostupniji ženama kojima je potreban i da to pravo u kolektivnoj svesti bude prihvaćeno. Jedino tako se ono neće dovoditi u pitanje od jednog do drugog izbornog ciklusa“, kaže sagovornica Nedeljnika.
I dok slušamo o strašnom slučaju u Hrvatskoj, pitanje je koliko su naši zakoni o abortusu liberalni. Pa čak je i u nekim državama u SAD posle dužeg perioda dozvoljeno uraditi abortus nego u Srbiji.
Organizacije koje su vezane za Katoličku crkvu često imaju zavidnu infrastrukturu i novac da pomoću propagande protiv abortusa plasiraju svoj politički program. Hrvatska jeste dobar pokazatelj kako abortus može postati nedostupan, iako je legalan, napominje Jelena Lalatović.
„Činjenica da se lekari pozivaju na priziv savesti i tako odbijaju da ženi prekinu trudnoću nije njihovo lično pravo već davanje prioriteta njihovim privatnim uverenjima nad onim što je njihova društvena i javna odgovornost“, kaže i navodi da je Španija nedavno kriminalizirala uznemiravanje žena ispred ginekoloških klinika antiabortus sadržajima i protestima, a u Latinskoj Americi žene su se organizovale da učine imena lekara koji ne obavljaju abortuse javnim, tako da druge žene ne bi onda odlazile u njihovu privatnu praksu. To je, čini se, fer balans između praktikovanja vlastitih uverenja i preuzimanja odgovornosti za to.
„Ljudi koji će vatreno tvrditi da su embrion i fetus osoba neretko će pokazati neverovatnu bezosećajnost prema ženi koja ima spontani pobačaj u toku željene trudnoće, tvrdeći da je to ‘Božja volja’. Naš zakonski okvir nije liberalan već podnošljiv. Ipak, abortus se plaća, tretman žena i uslovi u kojima se radi su često okrutni, zbog čega abortus nije uvek dostupan ženama kojima je potreban. Pilula za medikamentski pobačaj najčešće i nema, niti u okviru zdravstvenog sistema postoji volja da se prekid trudnoće učini što manje invazivnim
i neprijatnim za ženu“, priča za Nedeljnik.
Prema Abort riport EU, broj indukovanih abortusa u Srbiji je
opao skoro upola u periodu od 2010. do 2020. godine. Recimo, 2010. bilo je 20.559 slučajeva, dok je 2020. godine zabeleženo
10.434 slučajeva.
Skoro sve evropske zemlje imaju legalne abortuse. Poljska je jedina zemlja u kojoj je pristup abortusu veoma ograničen. Nakon što je 2021. uvedena zakonska zabrana, abortus se može izvršiti samo kada je trudnoća uzrokovana nezakonitim činom, poput silovanja ili incesta, ili kada ugrožava zdravlje žene. U stvarnosti, međutim, teško je obezbediti legalan abortus na osnovu silovanja, sa manje od pet legalnih abortusa godišnje iz tog razloga. Čak i kada je zdravlje žene ugroženo, lekari su postali nevoljni da izvrše abortus, što je dovelo do nekoliko smrtnih slučajeva.
Poljska jasno pokazuje šta je suštinski civilizacijski iskorak u vezi sa legalizacijom abortusa. Žene su oduvek prekidale trudnoću u kućnim uslovima, kad im je to bilo neophodno, i legalizacija ni na koji način nije uticala na potrebu žena da trudnoću prekinu ili ne, podseća i Jelena Lalatović.
„Međutim, žene su od takvih abortusa umirale ili trpele ozbiljne posledice po zdravlje. Legalizacija abortusa je značila da država preuzima odgovornost za život i zdravlje žene koja na sopstveni zahtev prekida trudnoću. U slučaju Poljske, nedavno smo to videli kada je
žena umrla od sepse, jer nisu hteli da uklone mrtav plod, država tu sudeluje u ugrožavanju života i zdravlja žene. To se, logično, odražava i na druge sfere i posledice toga ćemo tek videti“, upozorava i dodaje: „Abortus je uvek i pitanje moći države da odlučuje umesto individue, zbog čega njegova kriminalizacija jeste pokazatelj autoritarne političke klime i normalizovanja većeg stepena kontrole i upliva države u sfere u kojima joj apsolutno nije mesto.“
Tekst je prvobitno objavljen u štampanom izdanju Nedeljnika 12. maja 2022. godine i ažuriran je nakon jučerašnje odluke Vrhovnog suda SAD o poništavanju slučaja „Rou protiv Vejda“, kojim se, zapravo, ukida pravo na abortus na saveznom nivou.
Tagovi
