Pre tačno 40 godina, 14. marta 1983. godine Dejvid Bouvi je objavio „Let’s Dance“ – naslovnu numeru svog 15. studijskog albuma. Pesmu je napisao Bouvi, a producirao je Najl Rodžers, i postala je jedna od njegovih najprodavanijih pesama, piše Danas.
Ako poznajete barem malo višedecenijski opus Dejvida Bouvija, onda znate da je on pokušavao da se oproba u svakom mogućem žanru za koji je smatrao da treba i koji mu je bio interesantan. Te 1983. godine, poželeo je da stvori pesmu (a kasnije i ceo album) koja bi nosila sa sobom dašak „Diskoteke 54“. S obzirom da je disko već bio u fazi umiranja, taj zvuk mu je trebao samo kao začin na već njegove regularne art rok, new wave i rokenrol matrice. Otud se na ovoj pesmi pojavio čuveni gitarista i producent Najl Rodžers, koji kako sa svojim „Chic“ tako i u drugim projektima, od svega je mogao da napravi hit.
Obuhvatajući rok, fank, dens, novi talas i post-disko, ova sedmominutna pesma sadrži brojne solaže, različite instrumente uključujući trubu, saksofon, gitaru i perkusije. Vokalni uvod je preuzet iz pesme Bitlsa „Twist and Shout“, a tekst opisuje par koji pleše pod mesečinom ali pod određenim osećajem opasnosti i zlokobnosti.
Pesmu su snimili u Bouvijevoj kući u Švajcarskoj. Bouvi je prišao Rožersu sa pričom kako želi da napravi veliki hit koji će slušati ceo svet, onda mu je odsvirao, tada folk i akustičnu pesmu „Lets dance“, a Rodžers je rešio celu da rastavi, dekonstruiše i napravi ovo što danas znamo.
Ipak, pesma nije mogla biti samo klasična „Chic“ disko pesma, tako da su ostali razni fileri koji bi nas podsećali da je to ipak Bouvi. Između ostalog, ostala je i bluzerska soloža na gitari koju je odsvirao, tad nepozanti, a danas legenda Stivi Rej Von. Bouvie nije svirao ni jedan ton ovde jer je želeo da „Lets dance“ bude njegov pevački album.
Pesma je postala posmoderni omaž rokenrol bendovima šesdesetih, kako je to Bouvi jednom i rekao, a Rožers je pričao kako je oduvek hvatao takav vajb da je pesma morala da zvuči kao budućnost, ali i da sve vreme sa sobom nosi esenciju rokenola. Tekst se poigravao sa ozbiljnošću određene pretnje koja se nadvija nad dvoje ljubavnika koji plešu, koristeći citate Alistera Kroulija ali i britanskog filma „The Red Shoes“.
Kritika je pesmu već na prvi takt stavila u zvezde i vrh muzičke produkcije, odakle i ne silaze do današnjih dana. Mnogi su je proglasili za veću od života plesnu traku koja postavlja pravila igre na novi način.
Spot je sniman u Australiji, i imao je temu rasno iskorišćavanje Aboridžina i rasizam. „Koliko god da volim tu zemlju, ona je verovatno jedna od rasno najnetolerantnijih na svetu. Ima mnogo nepravde, pa sam poželeo da kažem nešto o tome.“ ispričao je svojevremeno Bouvi zašto je snimao baš tamo spot. Pesma nije mnogo pratila video, osim što se i u spotu pojavljuju crvene cipelice, za koje je pevač isto imao dobro objašnjenje.
„Crvene cipele mogu da budu simbol za jednostavnost kapitalističkog društva – jedan par luksuznih dobara. Takođe, one su i težnja ka uspehu, pošto nam stihovi crne muzika oduvek govore – obuj crvene cipele, dušo i hajmo na ples.“
Iako je pesma bila ogroman hit, nakon osamdesetih Bouvi je je prestao da je svira uživo, sa tek ponekim specijalnim izvođenjem tu i tamo. U međuvremenu, postala je njegov najprodavaniji singl, i došla je do mesta broj jedan na top listama i u Evropi i Americi.
Tagovi
