Biće da je do simbolike, do snage jedne male grupe ljudi koja se odupire neprijatelju, po cenu svog života. Biće i da je do zapadne kulture, koja je izrasla iz antičke Grčke i koja će uvek biti blagonaklonija prema onome što poznaje (koliko bi na svetskim blagajnama zaradio film o Ahemenidskom carstvu, u kojem Kir Veliki nije negativac?), pa se ova bitka često predstavlja i kao odbrana civilizacije, što neizbežno – i pogrešno – imputira da su oni drugi manje vredni.
Biće da je i do arhetipa i ideala patriotizma, žrtvovanja, bratstva. Biće da je i do vojne taktike, do pripreme, do korišćenja terena i znanja.
A možda je i samo zato što od 480. godine pre nove ere istoriju više nikada nisu pisali samo pobednici.
Kralj Leonida i njegovi Spartanci, njih celih tri stotine – plus još nekoliko hiljada Grka iz drugih gradova-država – stradali su u bici kod Termopila, ali im je istorija oprostila. Vekovima kasnije, od Herodota sve do holivudskih uradaka, dodavale su se epizode o izdaji i herojstvu, da dodatno začine priču koja je dovoljno dobra čak i kada je ispričana baš onako kako se desila.
Ili, dobro, kako su poraženi pričali da se desila.
Kada je reč o izvorima, nije samo „Otac istorije“ krivac što danas znamo da su Grci stvarno namučili desetostruko brojniju persijsku armiju. Bilo je i drugih njegovih savremenika i docnijih istoričara koji su došli do manje-više sličnih saznanja, a kada je uznapredovala i arheologija, u Termopilskom klancu pronađeni su ostaci oružja, poput vrhova persijskih strela.
Ambicije Kserksa I
Snovi o pokoravanju Grka ili nešto drugo?
Bitka kod Termopila označila je početak druge faze grčko-persijskog rata. Sam naziv može da zavara: nije reč o tome da su se pojavili neki zli Persijanci koji su želeli da pokore Grke, a ovi se ujedinili da se suprotstave mrskom zavojevaču. Zapravo, Ahemenidsko carstvo je pod sobom i sa sobom imalo veliki broj polisa, od kojih su neki sasvim dobrovoljno pristupili savezu protiv onih drugih Grka.
Na kraju prve faze, deset godina ranije, Persija je poražena u bici kod Maratona. S jedne strane se nisu mirili sa porazom, s druge im je smetalo što su Grci ojačali dovoljno da napadaju istočne krajeve Carstva. S treće, možda i najvažnije, imali su novog vladara. Kserks I nasledio je svog oca Darija I ne samo po tituli već i po snovima o pokoravanju Grka.
Novi car Ahemenida počeo je polako da prikuplja svoju vojnu snagu. Premda su pojedini helenski istoričari – mora da ima nešto o strahu i velikim očima – bili skloni preterivanju, pa govorili o nekoliko miliona persijskih ratnika, verovatnije je da ih je bilo nešto manje od 300.000. A to je opet bila impozantna sila za to vreme.
Kserks nije želeo ništa da prepusti slučaju, pa je posebno vodio računa o logistici, znajući da je dobar deo grčke teritorije veoma brdovit i težak za osvajanje. Bilo je hrane, soli i žita za vojnike i pre nego što bi stigli u neku provinciju; duž obale su plovili persijski brodovi za snabdevanje, a Persijanci su čak iskopali i morski kanal nadomak onoga što mi danas znamo kao Svetu goru. Preko brodova i pontonskih mostova, armija je prešla Dardanele.
U međuvremenu, Atinjani i Spartanci zakopali su, makar trenutno – sve to će doći na naplatu nekih pola veka kasnije – sopstvene ratne sekire, shvativši da samo zajedno mogu da se odupru. Helenskoj ligi pristupilo je tridesetak polisa.
Kserksa je put morao da provede kroz Termopilski klanac, tamo gde se okomite planine gotovo sjuruju u more.
Tu će im biti postavljena zamka.
Udarili su na „kosmos“
Spartanci su na prvom mestu bili ratnici. Na drugom i trećem, bili su – ratnici
No pre toga, recimo nešto o Sparti i Spartancima, o političkom i društvenom modelu bez kojeg ne bi bilo ni bitke ni legende o njoj.
Bio je to jedini polis u čitavoj Grčkoj bez odbrambenih bedema. I jedini koji je imao sopstveni sistem, nimalo nalik na ostale. Zvali su ga „kosmos“ („red“), što je trebalo da poruči ostalim državama da je to idealna mustra, sve sa dijarhijom, odnosno dva kralja.
Spartanci su na prvom mestu bili ratnici.
Na drugom i trećem mestu bili su ratnici.
Čuveni po svojim vojničkim sposobnostima, za to su spremani doslovno odmalena: nadaleko je bila čuvena njihova etika, njihova skromnost, njihova vojnička obuka. I mada će mnogo kasnije upravo taj etos biti zloupotrebljen od onih koji su bili naklonjeni fašizmu i nacizmu, zapravo bi se njihovo društvo moglo – uz sve ograde, naravno – nazvati socijaldemokratskim. Manje-više svaki Spartanac posedovao je istu količinu dobara i zemlje, što je sprečavalo pojavu tirana ili kaste koja bi se po bilo čemu odvojila.
A za sve to edukacija je bila najvažnija. Svaki dečak je prolazio kroz nekoliko faza kako bi postao savršeni građanin (a to je, naravno, značilo savršeni ratnik). Do sedme godine, deca su živela sa roditeljima, gde bi ih podučavale majke i druge žene. Potom su postajali muškarci – glave bi im bile obrijane, morali su da hodaju bosonogi, i da budu goli čak i po ciči zimi. Od njih se očekivalo da bespogovorno slušaju starije. A da bi postali ratnici, prolazili su kroz izazov poznat kao „kripteja“.
Plutarh je opisivao da je ovaj „ispit zrelosti“ podrazumevao da čitavu godinu provedu potpuno sami, bez ikakve hrane i pomoći, da se snađu kako umeju. Glasine su govorile da su morali da pronađu helota i da ga ubiju.
Sa navršenih trideset leta, Spartanci bi postajali punopravni građani.
Još po nečemu su se Lakedomonjani razlikovali od drugih grčkih država. U Sparti su žene bile – iz vizure današnjice – skoro pa ravnopravne. Dobijale su obrazovanje, bile su poštovane, mogle su da nasleđuju zemlju, udavale su se mnogo kasnije i, za razliku od atinskog ili tebanskog sistema, nisu dobijale muževe dvostruko i trostruko starije od sebe. Samo su snažne žene mogle da odgoje snažne ratnike, smatrali su Spartanci, zbog čega su Spartanke mogle slobodno da se odevaju, slobodno da govore, slobodno da se pojavljuju u javnosti.
I slobodno da daju oružje svojim supruzima, sinovima, očevima, uz onu čuvenu poruku: „Sa štitom ili na njemu“.
300
„Ionako će svi poginuti“
Takva vojna edukacija dovela je i do unapređenja tadašnjeg sistema ratovanja. Spartanci su podelili svoju vojsku u manje jedinice. Svakom je komandovao oficir, a njihove falange su ovako bile mnogo poslušnije i nisu, čak ni u vrevi bitke, gubile lanac komandovanja. Uz to, koristili su izviđanje terena. Zato im nije bilo ravnih među grčkim državama.
Zato je njih 300, predvođenih kraljem Leonidom, kojem je u tom trenutku, veruje se, oko šezdeset godina, bilo važnije za odbranu Grčke od nekoliko hiljada drugih vojnika iz drugih polisa (najpreciznije procene govore o 7.000 vojnika iz Tebe i Tespije).
Tih tri stotine odabrao je sam. Svi oni su već imali muške potomke, pošto je kralj želeo da se njihova loza nastavi. Prema Plutarhu, pitali su ga zašto je u tako veliku bitku poveo tako mali broj ljudi.
„Imam ih dovoljno, jer će svi poginuti“, odgovorio je, naravno, lakonski.
Prema Herodotu, Persijanci su četiri dana čekali pre nego što su krenuli u napad. Kserks je bio toliko siguran u pobedu da je poslao izaslanika Grcima. Ovaj im je rekao da će im biti dozvoljeno da odu u miru ukoliko polože svoje oružje. „Molon labe“ („Neka dođe da nam ga uzme“), navodno je odgovorio Leonida.
Petog dana bitka je počela. Talas za talasom odbijao se o grčke hridi. Defanzivna formacija bila je uobičajena: falange kopljanika bile su zaštićene teškim štitovima. Na uskom prostoru, ova taktika bila je vrlo učinkovita. Odbili su prvi napad, a onda i drugi, kada su se na njih ustremili najbolji ratnici čitavog Ahemenidskog carstva, poznati kao Besmrtni.
Kserks je narednog dana imao nešto više uspeha, mada i to pod pretnjom sile – navodno je smrtna kazna čekala svakog vojnika koji odstupi.
I ko zna da li bi ova bitka bila toliko važna da nije bilo izdaje.
Jedan lokalni pastir, koji se nadao bogatoj nagradi od persijskog cara, ponudio je da zavojevačima pokaže planinsku stazu duž koje su mogli da se dokopaju pozadine grčke vojske. Kserks je odmah poslao svog vernog zapovednika Hidarna. Vojnici su marširali čitave noći i u zoru stigli pred grčke snage.
Leonida je u sekundi odlučio da će se žrtvovati. Odatle, iz ove izdaje, rodila se legenda o 300 Spartanaca, mada je na toj poslednjoj odstupnici verovatno bilo oko 1.500 vojnika, među kojima su bili Tebanci i Tespijanci.
Oko podneva, Persijanci su uspeli da opkole izmučene i umorne branitelje. Grci ni tada nisu želeli da se predaju. Za njih su Ahemenidi bili varvari, a Spartanac nije ni znao šta to znači položiti oružje.
„Dok su u rukama držali mačeve, branili su se. Kada su ostali bez njih, borili su se rukama i zubima“, pisao je Herodot.
Kralj Leonida je pao. Sa njim i njegovih tri stotine Spartanaca.
Iznad poprišta uzdigao se mit.
Šta je bilo posle
Rađanje legende (na kojoj je odrastao Aleksandar)
Grci će uprkos klanici u klancu uspeti da, s vremenom, oteraju Persijance sa svoje teritorije. Za to su najzaslužnije, ipak, bile pomorske bitke, kao ona kod Salamine, kada je najveći broj persijskih brodova potopljen. Kserks se povukao u Malu Aziju, s namerom da prikupi nove snage i jednom zasvagda reši svoj grčki problem.
To se nikada nije desilo.
Ali, na legendi o Spartancima i o Termopilu, o civilizovanim ratnicima koji su se oduprli groznim varvarima, odrastao je jedan drugi kralj, onaj koji će osvetiti grčke gradove – premda je morao da dokazuje da je i sam Grk – i koji će uništiti Ahemenidsko carstvo.
Bio je to Aleksandar Veliki.
