Postoje samo dve vrste ljudi na svetu: oni koji se mnogo lože na Japan i oni koji za Japan ne mare, a zapravo ga se plaše. Ovi potonji – mogli bismo da ih nazovemo i normalnijima, makar iz subjektivnih razloga – moraju sa svojim žigom da žive i da ga nose kroz sve usputne razgovore o filmu, crtaćima, kospleju, stripovima ili video-igrama. Kako to misliš ne čitaš mange/ne gledaš anime/ne igraš Final Fantasy/ne slušaš J-pop? obično je rečenica koja prethodi satima i satima ubeđivanja kako je japanska pop kultura najbolja na svetu, te kako je u Japanu budućnost…
Niko, pa ni oni koji ne misle da je „Bleach“ revolucionaran, ne bi rekao da Japan nije uradio mnogo, i svi mi koji smo odrasli sa Super Mariom, Sonicom ili Zeldom moramo da im nakrivimo džojstik; ali Japanu se, taman koliko i Godzili, daju neke vanzemaljske – pa možda i zato što ostatku planete često deluju kao vanzemaljci, iz one jetke pošalice „never nuke a country twice“ – osobine.
Dva japanska, hm, „proizvoda“ obeležila su proteklu nedelju, svaki na svoj način, mada to govori manje o Japanu, a više o stanju u svetu.
Prvo se na ulicama Istanbula, koji dinsta više od Beograda – ima smisla, od Turaka smo i učili da kuvamo – pojavio Pikaču, glavom i žutom bradom, da povede u slavu, u revoluciju, u borbu protiv diktatora. Da, onaj najvažniji od svih Pokemona, koji je nedavno napunio 28 godina (prvo pojavljivanje ovo čedo Acuka Nišide zabeležilo je u igri Pokemon Red and Blue), postao je simbol borbe protiv represije i opresije.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 03. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
