Nova godina su i svi oni novogodišnji filmovi i one visoke jelke u njima i na njima crvene, svetlucave kugle. I romantika i nostalgija. U jednom gradu na svetu crvena je boja – ne u Liverpulu, to je neuporedivo sa bilo čim – i nostalgija i romantika i praznik. Kao dres Majkla Džordana. Kao nada da će jednom, opet, sve biti kao pre, kada je onaj ko se nada bio srećan. I dok u većem delu Evrope s prolećnim temperaturama ispraćamo 2021. godinu, u Čikagu je naravno hladno, naravno da je vetar i naravno da se kao i svih prethodnih, ko zna koliko godina, mnogi nadaju i mole da će sledeća baš biti njihova. Godina za Bulse i godina Bika, a ne tigra, majmuna i ostalih astroloških primeraka iz ZOO vrta praznoverja. Samo što je ovo jedna od onih godina u kojoj stvarno imaju čemu da se nadaju. Zato je Nedeljnik pripremio veliku priču o Bulsima posle Džordana, u čast svih nas koji smo se dugo nečemu nadali i svih nas koji smo bili blizu da ostvarimo snove. Praznična priča o timu koja je praznik košarke, kako god da igra, a naročito ako igra ovako. Svaki je šut sa poludistance kao ukras na visokoj jelki novogodišnjeg filma koji smo oduvek voleli. Neodoljivo.
Kada je Majkl Džordan pogodio svoj poslednji šut u dresu Čikago Bulsa, nakon što je na vrhu kapice „slomio“ Rasela, nije samo pocepao mrežicu jednog od obruča u nekadašnjem Delta Centru. Pocepao je, znajući to veoma dobro, poslednju labavu nit koja je organizaciju prožetu sujetom držala na okupu.
Šesta utakmica finalne serije u sezoni 1997/98 protiv Jute bila je poslednja za mnoge koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji, kako Čikago Bulsa, tako i čitave NBA lige.
Njegovo Leteće veličanstvo se po drugi, ali ne i poslednji put penzionisalo. Filu Džeksonu je istekao jednogodišnji ugovor, koji umalo nije ni potpisao. Stiva Kera je trag uspeha odveo u San Antonio. Denisa Rodmana je trag opijata i neprestanih žurki odveo u Kaliforniju. Skoti Pipen je pokušao da dokaže kako mu za osvajanje prstena Majkl nije potreban – pogrešio je…
Bulse su očekivale velike promene, pre svega imajući u vidu gubitak najboljih igrača ekipe. Mesto glavnog trenera koje se godinama nije dovodilo u pitanje ostalo je upražnjeno, a čovek zadužen za gletovanje ovih pukotina bio je verovatno najomraženija figura – Džeri Kraus.
Ozloglašeni generalni menadžer koji je skrojio jednu od najboljih, ako ne i najbolju ekipu koja plesala parketima od San Franciska do Bostona, godinama je bio trn u oku Majkla Džordana, ali i ostatka ekipe, odbijajući da posluje u njihovoj senci i tražeći priznanje za posao koji obavlja. Trzavice u odnosu sa Džordanom započele su odmah po dolasku nekadašnjeg bejzbol skauta Čikago Vajt Soksa, čiji vlasnik Džeri Reinsdorf nije odoleo želji da pod svojim novčanikom objedini dve franšize grada Čikaga.
Kraus je Džordanu prvi put „stao na žulj“ odlučivši da mu u dogovoru sa tadašnjim trenerom Stenom Albekom limitira minutažu nakon povrede stopala. Prepirka koja je izgledala bezazleno dospela je u javnost, produbila se i dovela do animoziteta koji se niko nije trudio da sakrije. Džordan je tokom čitave karijere omalovažavao Krausa pre svega zbog fizičkog izgleda i nedostatka sportskog iskustva, a neslanim šalama se pridruživao ostatak ekipe.
„Poslednji ples“, stoga, umalo nije ni odigran. Kraus se zarekao da Fil Džekson neće biti trener Bulsa nakon sezone 1996/97, čak i ako ekipa ne zabeleži nijedan poraz u regularnom delu. Smatrajući svaku ekipu mozaikom, Kraus je voleo da u svojim rukama drži delove i usklađuje ih na način za koji je lično mislio da je najbolji, a mislio je da Džekson predstavlja deo za koji se može naći bolja zamena. Epilog – Bulsi su ponovo šampioni, a Krausova reč je stavljena na test. Džordan je zapretio kako nikada više neće obući dres Čikago Bulsa ukoliko na klupi ne bude sedeo upravo Džekson. Ne morate dva puta da razmislite na čiju je stranu stao čitav grad…
Džeri Kraus je progutao svoj ponos. Ponovo se sklupčao iza senke koja ga je pratila kroz čitavu karijeru u Bulsima i ponudio Džeksonu novi, jednogodišnji ugovor. Epilog ovoga puta malo drugačiji. Uprkos novom, ispostaviće se za sada i poslednjem šampionskom dočeku u Grant parku, svi su znali da je ovoga puta zaista gotovo.
Džordan je izjavio kako je bio spreman za još jedan pohod ka svom svetom Gralu, ali da su čelni ljudi franšize odlučili drugačije. Džeri Kraus se konačno našao u ulozi koju je godinama priželjkivao. Ekipa je bila potpuno ogoljena i spremna za promene, a plan se zasnivao na jednostavnoj ideji – ponovo naći dobre igrače na draftu i to potkrepiti efikasnom trejd politikom. Nakon godina čekanja, očekivalo se da Kraus konačno pokaže talenat koji ga je i proslavio na početku karijere, a to je oko za nalaženje nebrušenih dijamanta, kao i vraćanje sjaja onima koji su „iznošeni“.
„Igrači i trener jesu ono što svi vide, ali i organizacioni deo je podjednako bitan kako bi se došlo do uspeha. Igrači ne mogu sami osvajati trofeje. Neko je pogrešno protumačio moje izjave, rekavši da mislim kako je organizacija jedino bitna. Nikada nisam rekao tako nešto. Ono što sam rekao je da organizacija igra veliku ulogu u uspehu, ali ne i da je jedina“, izjavio je jednom prilikom Kraus.
„Bilo je njegovo vreme da konačno zablista“
Ono što je preostalo od šampionske generacije svelo se na pet imena. Među njima najzvučnije bilo je ono koje su Amerikanci još uvek sa mukom izgovarali – Toni Kukoč. Doveden na izričit zahtev Džerija Krausa, koji se otisnuo preko bare kako bi se uverio u bajke ispredane o Pauku iz Splita – Kukoč je trebalo da bude lice franšize nakon što Džordan odluči da se konačno u potpunosti posveti golfu.
Prvu postdžordanovsku sezonu obeležio je lokaut i regularni deo sezone u kom je odigrano samo 50 utakmica. Međutim, ono što je nanelo više štete Krausovim planovima bilo je skraćeno vreme za potpisivanje slobodnih agenata koji su bili preko potrebni. Krausovom krivicom ili ne, Bulsi ne samo što nisu ušli u plejof prvi put posle 14 sezona, nego su završili na poslednjem mestu Istočne konferencije sa skorom 13-37. Na klupi je sedeo Tim Flojd, koji je po prvi put u trenerskoj karijeri akcije morao da crta van univerzitetskih hala.
Na draftu naredne, 1999. godine, Bulsi su uzevši u obzir rezultate iz prethodne sezone dobili mogućnost da biraju prvi. Izbor je pao na Eltona Brenda, koji je nakon samo dve godine rada sa Majkom Kšiševskim na Djuku odlučio da se otisne u profesionalne vode. Brend je izjavio kako je „veliki pritisak igrati za Bulse, ali da je on spreman za izazov, te da će se potruditi da njegovo ime bude to koje će Čikago vratiti na staze uspeha“. Uprkos tome što je proglašen za novajliju godine, te što je tim dodatno ojačan, s obzirom na to da je kao 16. pik prve runde izabran Meta Sandiford Artest (tada samo Ron Artest), Bulsi su sezonu ponovo završili kao poslednji na Istoku. Skor 17-65.
Naredne sezone je Toni Kukoč trejdovan za Brusa Bouvena, koji je otpušten nakon samo nekoliko nedelja, uz dodatni pik čije se ovaploćenje kasnije javilo u liku Krisa Mima. Sve karte stavljene su na potpis nekog od slobodnih agenta u predsezoni, a štihovi su bili poprilično jaki. Tim Dankan, Trejsi Mekgrejdi i Grant Hil su tog leta čekali pozive generalnih menadžera kako bi razmotrili njihove ponude. Poziv Džerija Krausa su propustili…
Dve sezone na dnu nakon šampionske 1998. učinile su Vetroviti grad nepoželjnom lokacijom.
Na kraju je potpisan Bred Miler, a Bulsi su treću sezonu zaredom završili na poslednjem mestu svoje konferencije sa skorom 15-67. Tim Flojd se povukao nakon samo četiri pobede u prvih dvadeset pet utakmica.
U leto 2001. godine, Džeri Kraus je pogubio sve konce. Brenda je trejdovao za Tajsona Čendlera i Brajana Skinera, koji je kasnije poslat u Toronto u zamenu za Čarlsa Ouklija – istog onog Ouklija kojeg je trejdovao 1998, znajući koliko ga je Džordan poštovao, bez da obavesti prvu zvezdu tima o svojim namerama. Značajan broj igrača je napustio ekipu, uključujući Artesta i Milera, angažovane prethodne sezone. Zamene, od kojih je vredan pomena jedino Džejlen Rouz, nisu uspele da donesu veliki napredak. Ponovo poslednje mesto na Istoku – četvrto u poslednje četiri godine. Kao uteha ostaje najbolji skor još od Džordanovog odlaska (21-61), uprkos tome što su ekipu predvodila čak tri trenera.
Poslednji potez Džerija Krausa kao generalnog menadžera, nakon što je kao drugog pika na draftu 2002. izabrao Džeja Vilijamsa, bilo je potpisivanje Donjela Maršala. Kraus se nakon 18 godina sa ekipom povukao usled zdravstvenih problema, ostavivši franšizu u potpunom rasulu, bez plana za budućnost.
Jednom prilikom, Džordan mu je prebacio kako bezrezervno teži tome da osvoji prsten bez njegove pomoći. Na odgovor nije dugo čekao.
„Majkle, meni je posao da pobeđujem bez tebe. Moraću da pobeđujem i kada tebe ne bude bilo…“ – nije uspeo.
Postkrausovizam
Krausove dugogodišnje želje su se konačno obistinile nakon odlaska Letećeg. Ispostavilo se da je trebalo da pripazi na ono što želi. Organizacija se pokazala nedostojnom igračkih uspeha, a franšiza nije uspela da se adaptira na zahteve novog milenijuma. Bulsi su stoga ostali simbol 90-ih….
Međutim, svedoci smo toga da se mnoge stvari vraćaju u modu.
Krausa je nasledio Džon Pakson, trostruki šampion iz igračkih dana u San Antoniju, koji je napustio karijeru stručnog konsultanta kako bi preuzeo ulogu predsednika košarkaških operacija. Jedna od prvih odluka bilo je otpuštanje nekadašnjeg saigrača i prijatelja Bila Kartrajta sa mesta glavnog trenera. Njegovo mesto zauzeo je Skot Skajls, koji je poverenje zaslužio dobrim radom u ekipi Finiks Sansa.
Ipak, najšokantnija odluka bila je potpisivanje Skotija Pipena, koji se, doduše, zadržao svega jednu sezonu. Džejlen Rouz je sa statusom najboljeg strelca ekipe trejdovan u zamenu za Antonija Dejvisa. Pakson se, ipak, najviše dokazao na draftu, izborom Kirka Hajnriha koji se našao u ruki timu godine.
Sa dobrim odlukama se nastavilo u sezoni 2004/05. Sa drafta su pokupili Bena Gordona i Krisa Duhona. Iz Finiksa je doveden Luol Deng, a potpisan je Andreas Noćioni. Rezultati su odmah bili vidljivi. Nakon pet godina čekanja Bulsi su se ponovo našli u plejofu, zauzevši četvrto mesto u diviziji. Međutim, uprkos velikom napretku. Ben Gordon je proglašenim najboljim šestim igračem Lige.
Naredne sezone ekipa se nije preterano menjala, oslanjajući se na stožer Hajnrih-Gordon-Deng. Ponovo su se našli u plejofu, ali ih je ovoga puta u prvoj rundi izbacila ekipa Majami Hita koja se kasnije okitila titulom šampiona. Bulsi su pružili solidan otpor i nisu se predali bez borbe, s obzirom na to da su budućem prvaku „otkinuli“ dve pobede.
Najveći uspeh od od 1998. godine Bulsi su zabeležili u sezoni 2006/07. Otišli su korak dalje ovoga puta „počistivši“ Majami u reprizi prošlogodišnje prve runde doigravanja. Međutim, zaustavljeni su nedugo posle toga porazom od Detroita nakon šest utakmica.
Uspesi nisu bili ravni onima iz Džordanove ere, ali je ekipa ponovo igrala dopadljivu košarku, pa je stoga i Junajted Centar bivao sve ispunjeniji.
Međutim, Skajls je nakon lošeg početka svoje pete sezone sa ekipom otpušten, a njegove zamene se nisu najbolje snašle u privremenim ulogama glavnog trenera, što je rezultovalo 11. mestom u Diviziji. Delovalo je da se istorija ponavlja i će Bulsi ponovo upasti u stanje entropije.
Nisu bili ni svesni koliko im je ovakav razvoj događaja išao na ruku. Uprkos nedovoljno lošoj sezoni i samo 1.7 odsto šansi, Bulsima je lutrija ponovo dodelila pravo na prvog pika na nadolazećem draftu.
Grimizna ruža iz sopstvene bašte
Tog 26. juna 2008. godine u najpoznatijoj svetskoj Bašti na Trgu Medison, među stotinama najlepših cvetova u ponudi, Džon Pakson je ubrao najdelikatniji od svih – grimiznu ružu niklu upavo u Vetrovitom gradu.
Derik Rouz zadužio je dres sa brojem jedan na leđima. Nije mu bilo potrebno mnogo vremena da status u Ligi izjednači sa tim brojem. Proglašen je za rukija godine beležeći u proseku 16.8 poena uz 6.3 asistencije po meču. Osvojio je i takmičenje u veštinama za vreme Ol-star vikenda i postao prvi ruki ikada kome je to pošlo za rukom. Međutim, nije se odavno desilo da je neko pobrao za tako kratko vreme pobrao simpatije većeg dela košarkaške javnosti. Rouz je kao savršen atleta, solidnog šuta sa distance i odličnog pregleda igre bio nerešiva enigma za sve odbrane sa kojima se susretao. Navijači Bulsa konačno su dobili legitimnog naslednika Majkla Džordana. Međutim, kako bi izbegli scenario po kojem bi i Rouz bio primoran da čeka sedam godina na svoju šansu za šampionski prsten, Bulsi su se dali u potragu za pojačanjima, kako na parketu, tako i na klupi.
Vini del Negro je preuzeo ekipu i u uspeo da u obe, od dve sezone koliko je ostao za kormilom, ekipu odvede u doigravanje. Dalje od prve runde nisu mogli.
Rouz je međutim konstantno napredovao i unapređivao svaki aspekt svoje igre. Jezgro igračkog kadra koje je Pakson oformio svojim dolaskom nije se menjalo. Krucijalan dodatak ekipi predstavljao je i izbor Žoakima Noe, koji je u Ligu stigao godinu dana pre Rouza. Delovalo je da su sve kockice na mestu, osim one često najvažnije – trenerske.
Juna 2010. godine kao novi glavni trener Čikago Bulsa predstavljen je Tom Tibodo. Nekadašnjeg pomoćnog trenera u velikom broju timova, Brajan Skalabrini, poznatiji kao Bela Mamba poistovetio je sa legendarnim trenerom Nju Ingland Petriotsa, Bilom Beličikom.
„Proveo sam dosta vremena sa obojicom i moram reći da su poprilično slični. Obojica obraćaju mnogo pažnje na detalje, organizaciju i planiranje utakmica“.
Veliki broj igrača naveo je upravo Tibodoa kao razlog za svoj napredak, među kojima su legende poput Kobija Brajanta, Jao Minga i Kevina Garneta. Svojim radom Tom je zaslužio i pohvale kolega u kojima je prednjačio Džef van Gandi, koji ga je pre svega zbog sposobnosti za rad sa mladim igračima i kreativnih napadčkih šema zaposlio kao pomoćnika u Bostonu.
Trener sa takvom filozofijom bio je upravo ono što je bilo potrebno Deriku Rouzu i Bulsima kako bi napravili iskorak u odnosu na prethodne sezone.
Međutim, usledio je uspon koji ni najzagriženiji navijači Bulsa nisu očekivali…
Čikago Bulsi su posle 12 godina sezonu završili na prvom mestu Istočne konferencije sa skorom od 62 pobede i samo 20 poraza. Derik Rouz postao je najmlađi MVP u istoriji NBA lige, što je titula koju i dalje nosi, dok je Tom Tibodo proglašen je najboljim trenerom godine. Navijači su konačno počeli da odlažu već izbledele dresove sa brojem 23, zamenivši ih onim sa brojem 1, tada najpopularnijim u čitavoj Ligi. Valja napomenuti da su Karlos Buzer i Žoakim Noa propustili su veliki deo utakmica te sezone, što ipak nije omelo Bulse da se domognu prvog mesta. Usledio je ipak važniji deo sezone.
Prva runda koja je godinama predstavljala nepremostivu prepreku, ovoga puta je preskočena bez većih problema. Indijana je položila oružje nakon samo pet utakmica. U konferencijskom polufinalu, koje je predstavljalo najveće dostignuće od 1998. godine, Bulsi su se sastali sa Atlantom. Čikago je slavio nakon šest utakmica, u kojima je Rouz prosečno beležio 29.8 poena i 9.7 asistencija po meču.
U finalu Konferencije ih je čekeaa nemoguća misija. Super-tim Majami Hita predvođen Lebronom Džejmsom, Dvejnom Vejdom i Krisom Bošom dozvolio je Bulsima samo jednu pobedu i plasirao se u veliko finale. U Čikagu su sa nestrpljenjem čekali sledeću sezonu…
Trn na duši
Na draftu su izabrani Džimi Batler i Nikola Mirotić. Ostatak ekipe je ostao na okupu, ojačan za iskustvo iz prethodne godine. Regularni deo sezone ponovo su završili na prvom mestu uz još dominantniju igru i delovalo je da su ovoga puta u stanju da izađu na crtu bilo kome. U prvoj rundi plejofa čekao ih je duel sa Filadelfijom.
Na minut i po do kraja već dobijene utakmice (vođstvo od 12 razlike) Rouz je krenuo na jedan od svojih karakterističnih prodora. Prilikom naskoka, leva noga nije izdržala. Nisu te večeri pukli samo ligamenti najboljeg igrača Lige. Pukao je balon u koji su navijači Bulsa položili sve svoje nade o ponovnom vraćanju na krov sveta. Koliko god uigrana, ekipa nije bila ista bez svog predvodnika, što je rezultavalo novim ispadanjem na samom startu doigravanja.
Od sledeće sezone se nije mnogo očekivalo, s obzirom na to da Rouz nije odigrao nijednu utakmicu. Sve oči bile su uprte u lekare i njegov oporavak. Međutim, Bulsi su pokazali kakav su tim, a Tibodo kakav je trener. Uspeli su da se sa petog mesta domognu plejofa i da nakon trilera u sedmoj utamici izbace Bruklin Netse. Rouzov teret su na sebe preuzeli Marko Belineli i Nejt Robinson, a član ekipe te godine bio je i Vladimir Radmanović. U drugoj rundi ponovo su naleteli na Majami. Nakon pet utakmica, svoje misli okrenuli su pripremama za narednu sezonu, uz nadu da će Rouz ponovo moći da igra na svom nivou.
Belineli i Robinson su pronašli nove klubove, a Radmanović se povukao. Na draftu je biran Toni Snel. Najveća vest, ipak je bila ona o povratku najboljeg igrača franšize. Bulsi su se nadali da bi predvođeni Rouzom ponovo mogli da slove za jedne od glavnih favorita, imajuči u vidu to da je jezgro ekipe ostalo isto. Međutim, sudbina je imala drugačije planove…
Nakon samo dva meseca od početka sezone, 22. novembra 2013. protiv Portlanda, Derik Rouz pokidao je meniskus desnog kolena. Košarkaški svet je ostao bez reči. Znali su mnogi već tada da Rouz više nikada neće biti igrač kakav je bio. Previše se njegova igra oslanjala na silovite prodore i fizičku košarku za toliko istrošena kolena. Bulsi su bili zavijeni u crno, ali se nisu predavali.
Žoakim Noa je okićen nagradom za najboljeg defanzivca predvodio Bulse do četvrtog mesta i novog učešća u plejofu. Međutim, ponovo su ispali u prvoj rundi, ovoga puta od Vašingtona.
Pred početak sezone 2014/15, ekipu je pojačao tada već veteran Pau Gasol. Između ostalog, preuzeta su i prava na Tadiju Dragićevića…
Derek Rouz se vratio na parket sa, ovoga puta, nešto izmenjenijom ulogom. Džimi Batler je svojim igrama zaslužio nagradu za igrača koji je najviše napredovao, što je u velikoj meri pomoglo Čikagu da se domogne trećeg mesta. Nakon šest veoma teških utakmica uspeli su da izbace Milvoki Bakse, a najveće zasluge idu na račun upravo Batlera. Međutim, Klivlend je ovoga puta bio bolji u narednoj rundi, zadavši poslednji udarac ovoj borbenoj, ali povredama uništenoj generaciji Čikaga.
Ekipa je ostala na okupu, ali Tibodo nije. Na njegovo mesto došao je Fred Hojberg, a ekipa se prvi put nakon sedam godina nije plasirala u plejof.
Zbogom srcu, rukama i lopati
Naredne sezone kompletiran je kraj jedne ere. Derik Rouz i Žoakim Noa trejdovani su u Nikse. Došao je veliki broj igrača, uključujući Redžona Ronda i Dvejna Vejda. Nekako su se domogli doigravanja sa osmog mesta, ali je ovoga puta Boston bio prejak.
Duh Džerija Krausa ponovo se vratio da proganja Bulse. Igrači su se smenjivali kao na traci što, poznajući ne tako davnu istoriju, nije moglo da ispadne dobro. Džimi Batler je trejdovan u Minesotu za Zeka Levina, a Pakson je sve nade preusmerio u jedinog igrača kojeg je te godine birao. Od Laurija Markanena se očekivalo da postane novi Dirk Novicki, ili bar nešto slično legendarnom Dirkenštajnu. Kako je samo Pakson pogrešio…
Dve godine zaredom završili su na 13. mestu. Hojberga je zamenio Džim Bojlen, ali napredak je izostao. Izuzimajući Lavina, nije bilo igrača koji bi mogao da povuče ekipu i uključi je u borbu za plejof, te su se stoga Bulsi ponovo preselili u donji deo tabele. Nisu imali ni sreće na draftu, kako sa samim izborom, tako i sa zdravljem onih koji su nagoveštavali značajan potencijal. Bulsi su ponovo morali da osmisle plan, a ovoga puta rešili su da počnu od trenerske klupe.
Na početku prethodne sezone, kao glavni trener angažovan je Bili Donovan. Iskusni stručnjak i nekadašnji glavni trener Oklahome preuzeo je na sebe odgovornost da Čikago ponovo vrati na vrh. Sa igračkim kadrom koji ga je zatekao, to međutim, nije bilo moguće. Ponovo su zauzeli 11. mesto, ali su očigledno poradili na planovima za budućnost. Mesto generalnog menadžera je zauzeo Mark Eversli i svojim odlukama ponovo usadio nadu u srca navijača.
Dobrodošli srce, ruke i lopata
Prvo je na početku sezone napravio veliki trejd sa Orlando Medžikom, poslavši Vendela Kartera Džuniora i Ota Portera, uz dva pika prve, u zamenu za Nikolu Vučevića i Al-Faruka Aminua. Vučević je u preostalih 44 utakmice prosečno beležio 24.5 poena i 11.8 skokova. Kao što smo rekli, nije bilo dovoljno za nešto bolji rezulta
Međutim, najbolje je tek sledilo…
U predsezoni za nama, Presli je oformio skupinu igrača od kojih je većina digla ruke, smatrajući ih ili istrošenim, ili nedovoljno talentovanim. No, krenimo redom…
Demar Derozan je godinama važio za jednog od najboljih igrača u Ligi. Sa Kajlom Laurijem činio je tandem koji je jedino Lebron Džejms sprečavao da uđu u finale. Međutim, nakon godina pokušavanja, odlučio je da je vreme za promenu i pridužio se Gregu Popoviću u San Antoniju gde je trebalo da iskustvom oplemeni tim sastavljen pretežno od mladih igrača. Mnogi bi rekli da je pogrešio…
Nakon njegovog odlaska, Reptorsi su osvojili prvu titulu šampiona predvođeni Kavajem Lenardom. Derozan je imao samo reči hvale za svoje bivše saigrače, naročito za Laurija, kojeg smatra najboljim igračem u istoriji franšize. Derozan je izjavio kako se godinama mučio sa depresijom, te mu je u pojedinim delovima karijere bilo veoma naporno da zadrži isti nivo posvećenosti. Povratak u rodnu Kaliforniju i potpisivanje za Lejkerse koji su obeležili njegovo detinjstvo delovao je kao prava odluka. Osećao je da bi na taj način odao poštu svom prerano preminulom idolu – Kobiju Brajantu. Međutim, do ozvaničenja, po mnogima već gotovog ugovora, nije došlo. Lejkersi su se opredelili za Rasela Vestbruka, a Derozan je u paketu sa Tadeusom Jangom završio u Čikagu.
„Uradio sam sve u karijeri osim odlaska u finale. Imam mnogo iskustva kojim mogu da doprinesem i dolazak ovde je zaista delovao kao prava stvar. Spreman sam da preuzmem ulogu autsajdera koju igram godinama. Zamislite samo kada bismo osvojili titulu…“, izjavio je nedavno Derozan.
Nakon što mu je istekao ugovor sa Lejkersima, očekivalo se da Aleks Karuso lako pronađe novi angažman. Međutim, niko nije očekivao da će mu Bulsi ponuditi 37 miliona za četvorogodišnji ugovor. Često je Karusov talenat bio skrajnut u zapećak, usled njegove popularnosti na društvenim mrežama. Mnogi su u prvi plan stavljali njegovu neobičnu pojavu, pa bi im često promakao njegov talenat, ali pre svega upornost i naporan rad. Otkako je 2017. godine dobio priliku umesto povređenog Lonza Bola (o kome ćemo u sledećem pasusu) iskoristio bi svaku priliku koja mu se ukazala. Lejkersi su smatrali da im više nije potreban, a mnogo bi trenutno bili voljni da daju za igrača njegovih kvaliteta.
Prvi projekat Lavara Bola, koji su mnogi već osudili na propast, dobio je novu šansu. Lonzo Bol izabran je kao drugi pik na draftu 2017. godine od strane Los Anđeles Lejkersa. Pompa koja ga je pratila u liku bučnog i nasrtljivog oca, nije mu pomogla da karijeru započne na najbolji način. Često je bio meta kritika zbog svojih nedovoljno dobrih igara, neobičnog i što je važnije- neučinkovitog šuta i nelogičnih odluka koje je donosio na parketu. Pre dve godine trejdovan je u Nju Orleans Pelikanse, gde se u potpunosti stopio sa sivilom ostatka ekipe. Delovalo je da su obećanja njegovog oca bila pusta i da nikada neće postati igrač kakvog je Lavar najavljivao… Možda i neće, ali ima priliku da postane nešto sasvim drugo…
Prvi put u NBA karijeri, Nikola Vučević će biti deo jednog konkurentnog tima. Svoju reputaciju gradio je u Orlandu, a s obzirom na uspehe franšize sa Floride za vreme njegovog carevanja pod obručima – dobru je reputaciju izgradio. Godinama je Crnogorac pružao odlične partije, kojima je zaslužio i dva poziva na Ol-star utakmice. Etablirao se kao igrač proverenog napadačkog kvaliteta i prava dabl-dabl mašina. Odmah po dolasku pokazao je da najbolje od njega tek predstoji, a glavobolja više za njegove direktne čuvare jeste sve precizniji šut za tri poena. Nedavno je postao član Skupštine Crvene zvezde, ali će navijači kluba sa Malog Kalemegdana morati da se strpe još neko vreme, ukoliko se nadaju da će ga videti na parketu u nešto drugačijoj ulozi. Sazreo je i konačno dobio saigrače sa kojima može da napadne, bar za početak, vrh Istočne konferencije u kojoj je proveo najveći deo igračkog staža.
Kao ozebao Sunce čekao je Zek Lavin ovakve saigrače. Dvostruki šampion na takmičenju u zakucavanju predstavljao je jedinu svetlu tačku Bulsa, otkako je u već pomenutom trejdu stigao u Čikago. Njegovi kvaliteti se ne dovode u pitanje, naročito uzimajući u obzir unapređen šut za tri poena. Kao nešto najbliže Vinsu Karteru što možemo videti u današnjem NBA, Levinu je odveć dosadilo da masu zabavlja atraktivnim zakucavanjima. Karter nikada nije postao šampion, a Levin je konačno dobio svoju priliku. Na redu su veliki izazovi…
Sporedne uloge dodeljene su mladim igračima, željnim dokazivanja.
Sve ovo na papiru deluje prilično dobro osmišljeno, ali nikakvih garancija o uspehu nije bilo. A onda je počela sezona.
Bulsi su prvi put nakon 25 godina sezonu započeli skorom 4-0. Ovo ipak nije bilo dovoljno da bi se procenili realni dometi ekipe. Ono što je usledilo – jeste.
Donovan je uspeo da u prvi plan izbaci kvalitete svakog pojedinca, istovremeno skrivajući njihove mane. Bol i Karuso potpuno su zamaskirali defanzivane nedostatke svoj saigrača, koji se iznova iskupljuju maestralnim napadačkim rolama. Derozan i Lavin u proseku beleže preko 26 poena po meču, dok je Vučević nastavio sa svojim dabl-dabl izdanjima, uz nešto slabiji poenterski učinak, što se doduše i očekivalo.
Uprkos sjajnoj timskoj igri, oličenoj u velikom broju brilijantno dizajniranih akcija koje preplavljuju društvene mreže, najveći utisak ostavlja Demar Derozan.
Ima malo i do našeg slabog pamćenja. Brzo smo zaboravili kakve je partije pružao u dresu Toronta, smatrajući da je ostao bez ambicija odlaskom u San Antonio koji i dalje traži svoj identitet. Međutim, ima nešto i do njega. Iako na kraju nije završio u dresu Lejkersa, deluje da je duh Kobija Brajanta ipak rešio da obuzme njegovo telo. Gospodari poludistancom, a u svako pivotiranje u i oko reketa utkane su Brajantove kretnje. Na obe utakmice odigrane protiv Lejkersa ove sezone postigao je 38 poena. Lebron Džejms je ovoga puta grdno pogrešio…
Konkurencija za plej-of na Istoku je ogromna, ali Bulsi su uprkos velikim problemima sa koronavirusom uspeli da ostanu u gornjoj polovini tabele. Prošlo je nešto više od trećine sezone, pa imajući u vidu da se najbolje od njih tek očekuje, nakon što svi igrači budu na raspolaganju, ne bi bilo čudno ako tamo i ostanu.
Nije ovo prvi put da su Bikovi pokazali rogove nakon odlaska Majkla Džordana. Navijači se još uvek sa setom prisećaju jedne Ruže i bol blaže „šta bi bilo, kad bi bilo“ teorijama. I tada su Bulsi bili odlično vođeni. I tada su imali odlično izbalansiran tim koji je vrveo od potencijala. Ono što im je tada nedostajalo, bili su jači ligamenti u kolenima Derika Rouza.
Izgleda da su se ove godine pobrinuli da im ništa osim sreće ne nedostaje. A i ona se, znate kako kažu, zaslužuje.
Tagovi
