„Pred crkvom pravih vrednosti“: Priča o Đorđu Balaševiću u poeziji i politici

Ako zanemarimo politiku, „Ne lomite mi bagrenje“ je univerzalna balkanska pesma. Balkanska literarna verzija filma „Psi od slame“, gde smo svi mi Dastin Hofman. Ono kad vam seoske komšije uništavaju život. Pa to imate već što prođete Ikeu na auto-putu Beograd-Niš. Ja sam imao tu plac i sećam se dečjeg plakanja jer su komšije otrovale mog psa. Danima sam ridao zbog tog crnog mešanca. Pa kad ocu kradu šljunak i ostali građevinski materijal. Zabranjuju da se uzima voda. To vam je „Ne lomite mi bagrenje“. Bitna mi je ta njegova rana melanholija. Kada ste maštovit dečak, roditelji brinu zbog vaše preterane maštovitosti i da se nećete uklopiti u svet. Tu razumem tog ranog Balaševića. Prvi album sa maturskim slikama benda u izlogu jer nikada nije maturirao i to je bio bol roditelja. I zato taj omot i naslov „Mojoj mami umesto maturske slike…“ Zato uvek ostavlja karte roditeljima na koncertu ali te stolice su uvek prazne.

I onda „Ima muža inženjera pred kojim je karijera…“ a Đole „krade i dalje dane bogu“, taj prvi egzistencijalni krik iako je još mlad. A to „ima muža inženjera“ je prepravio u tranziciji i pevao „Ima muža profitera“. To su te prve teme jer te prepada starost ako nisi u šinama života. Otud i seta u pesmi „Neki novi klinci“ iako je on i dalje klinac. Mada je uvek izgledao starmalo, ponekad žali za rokerskim imidžom. Taj žal je u pesmi „Moj stari frend ima rokenrol bend“. Pa onda fudbal i predivna pesma posvećena njegovom pajtosu Slobodanu Bobetu Pavkoviću „Drago mi je zbog mog starog“.

Politika. „Vašington post“ će istaći da je bio simbol borbe protiv Miloševića. Sada mnogi potcrtavaju da je bio prognan iz srpskih medija i da državna televizija zapravo i nema mnogo snimaka Balaševića. Taj nesporazum je nastao odavno. Od samog početka nacionalne renesanse i antibirokratske revolucije. Kao prvo u antibrozovskoj histeriji on je označen kao titoista: „Računajte na nas“, „Tri puta sam video Tita“. Onda će on izvesti još jednu posvetu Maršalu u onom „Ej, komandante“. Da može Tito da vidi kako nastavnice izvode decu da gledaju gladne radnike, barikade itd… Tada je već antibirokratska revolucija, jogurt-revolucija u Vojvodini. On je targetiran kao autonomaš. On peva u „Šugar repu“ – „jebo te voz koji te dono“. To je iz lalinskog mita gde kolonisti iz Bosne dolaze posle Drugog svetskog rata vozovima u Vojvodinu i onda Lale noću mažu šine slaninom da točkovi voza proklizaju u susedno a ne zakoče u njihovom selu. Tu je Balašević u tim godinama strano telo, autonomaš, titoista iako mu je dat popravni sa „Ne lomite mi bagrenje“. Prođe neprimetno ono njegovo imitiranje Albanca u jednom stihu „Sve je otišlo u Honduras“.

CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 25. FEBRUARA – SPECIJAL POSVEĆEN ODLASKU ĐORĐA BALAŠEVIĆA

DIGITALNO IZDANJE ČITAJTE NA NSTORE.RS