Da sam se, slušajući učesnike jednog panela u hotelu Metropol mesec dana pred početak pandemije, rukovodio ignorisanjem nadolazećeg problema, danas bih imao ozbiljno ugroženu firmu. Srećom, rano smo počeli da razmišljamo o krizi, donosili smo neke važne odluke i tako se spasli od velikih problema, ali generalno, kao i svima, a pogotovo kompanijama u tekstilnoj industriji, nije nam lako. Banke su tekstilnu industriju proglasile narandžastim partnerom. Kad radite u tekstilnoj kompaniji sa 500-600 zaposlenih i velikim obrtima a nemate profit, onda to nije nešto dobro. Jedan od ključnih parametara koji banke posmatraju je profit u odnosu na zaduženost, i to nam se drastično pokvarilo. Ali uspeli smo da spasemo biznis i da poslujemo bez gubitaka“, kaže Predrag Pantović, osnivač i suvlasnik kompanije P…S… Fashion.
Kakvo je iskustvo s bankama u vreme pandemije?
Drastično se promenilo.
Sa bankama u mojoj firmi pregovaraju finansijski i generalni direktor, ali znam da je pre krize svaki dan po deset bankara stajalo „pred vratima“ moje firme s pitanjem šta nam i koliko treba. Danas, nije tako. Firma je dobra, dobro posluje i može da izdrži jako dugo. Ali tekstilna industrija je u narandžastoj zoni i bankari počinju da nam ukidaju rivolving linije koje su potrebne, pogotovo u ovakvim vremenima kad treba „ispeglati“ manjak prihoda. Neke banke ili pooštravaju uslove ili povećavaju cenu tog novca. Naša argumentacija u pregovorima s bankarima je da ako u godini krize nismo izgubili novac, zbog čega se plaše da ćemo ga izgubiti u boljim vremenima. S nekim bankama nastavljamo da radimo, a iskustvo s pojedinim bankama u periodu pandemije odraziće se na naše buduće poslovanje s njima. Sasvim sigurno da oni koji su u nekom trenutku povukli kočnicu prema nama, nikad više neće biti naši partneri. Ko gleda da je njemu bolje u zajedničkom poslu nego meni, onda više nije moj partner.
Jeste li zadržali sve zaposlene u vreme krize?
Možda nas je sad dva odsto manje nego pre krize. Isplaćivali smo pune plate i nismo ih smanjivali. Nisam hteo teret krize da prenesem na zaposlene. Imali smo programe štednje. Manje smo, nažalost, ulagali u proizvodnju a ekonomisali smo i s kapitalom tako što smo neke proizvedene modele ostavili za prodaju u narednoj sezoni.
Uspeli smo da minimalizujemo rizike, zdrava smo kompanija, isto onoliko koliko smo bili i pre krize. Samo su nam oni parametri koje gledaju banke lošiji – odnos kapitala i duga je dobar, ali je lošiji odnos kapitala i profita. I to utiče na firmu jer je veći trošak novca.
To je problem svih kompanija na globalnom nivou?
Jake države su pumpale puno novca u svoje privrede i uspele da ih sačuvaju.
Kako je po vašem mišljenju reagovala naša država?
Realno, državna pomoć bila je jako značajna, mnogo nam je pomogla i spasla je mnoge firme. Moja firma bi prošle godine bila u gubitku da nije bilo državne pomoći, ona nam je nadomestila deo prihoda i pomogla da imamo skroman profit. Utisak mi je, međutim, da neke mere nisu najbolje odmerene. Čini mi se da su mogle da budu bolje dozirane i više ciljane na određene segmente privrede. Mnogo više je, na primer, trebalo pomoći turizmu sa onim parama koje su usmerene na, recimo, trgovačke lance.
Svi veliki brendovi nastali su u velikim zemljama. Tamo akumuliraju velike profite i lako mogu da ih reinvestiraju u neku drugu zemlju. A mi nastajemo iz male zemlje gde ne možemo da akumuliramo tolike profite i mnogo teško je da rizikujemo sudbinu firme da bismo krenuli na neko novo tržište a nemamo nikakvu podršku države
Kako gledate na državne subvencije stranim investitorima?
Rekao bih da naša država nema baš uvek „precizno gađanje“ u pojedinim oblastima delovanja. Slažem se da treba dovoditi strane firme koje će nam otvarati nove poslove. Čak i ako su ti poslovi u prvom trenutku slabije plaćeni, kad se zaposli cela populacija, skočiće i cena rada. Ali mislim da država ipak malo „maši metu“ jer nije ista stvar dovesti u Srbiju nekog ko će da radi uslugu šivenja i dovesti proizvođača automobila. Te ključne grane privrede koje mogu da povuku celu privredu napred, to nam treba. Ne vidim šta je Srbija dobila time što je dovela neke investitore kojima je dala subvencije za zapošljavanje radnika u niskoprofitnim industrijama, kao što je tekstilna, jer se dešava da radnici iz firme u kojoj su bili zaposleni pređu u drugu firmu, plata im ne poraste a država tom poslodavcu daje pare. Praktično, država od nas domaćih privrednika uzme pare kroz poreze i da ih strancu koji je moja konkurencija. Onda je tom strancu mnogo lakše da plati srpske radnike.
Mislim da je daleko bolja mera da država novac namenjen subvencijama stranim investitorima raspodeli svima na tržištu, ali ne da se novac daje preduzetnicima nego da država odustane od dela prihoda iz poreza na plate koji bi se prebacio radnicima u zaradu. Ja sam u jednom gradu otvorio malu fabriku, hteo sam da zaposlim 150 radnika, a zaposlio sam 50 ljudi. Nisam imao za više. U taj grad je došla strana firma koja je dobila 7.000 evra po radniku a ja nisam dobio ništa.
Jednostavno, načinom kako država sada stimuliše strane investitore ugrožava se domaći proizvođač.
Na srpskom tržištu je i dalje mnogo jeftinog tekstila s istoka?
Što se tiče konkurencije u robi, domaći brendovi su naučili da se pozicioniraju u odnosu cene i kvaliteta, da budemo kvalitetniji od te jeftine robe s istoka i da budemo jeftiniji od kvalitetnije robe sa zapada. To je prostor gde mi opstajemo punih 25 godina. Mislim da domaći brendovi imaju veoma kvalitetan proizvod i zato i imaju kupce. Na našu nesreću desio se još jedan negativan fenomen, pustili smo svu konkurenciju na domaće tržište, a mi imamo otežano poslovanje bilo gde u svetu s našim proizvodima. Sve te granice, sve te carine usporavaju naš posao. Posao tekstila danas je posao logistike, brzine donošenja odluka i hitrog reagovanja na promene. A sve se to drastično usporava s granicama, carinama.
Dakle, na domaćem tržištu imamo mnogo jake protivnike, a kad izađemo napolje imamo te iste jake protivnike koji su tamo brži od nas.
Svi veliki brendovi nastali su u velikim zemljama. Tamo akumuliraju velike profite i lako mogu da ih reinvestiraju u neku drugu zemlju. A mi nastajemo iz male zemlje gde ne možemo da akumuliramo tolike profite i mnogo teško je da rizikujemo sudbinu firme da bismo krenuli na neko novo tržište a nemamo nikakvu podršku države. Turska država, na primer, svakom svom izvozniku daje novac da mu pomogne poslovanje u inostranstvu i u Srbiji turske firme još dobiju subvencije od naše države. Bilo bi dobro da i domaće kompanije imaju podjednaku pomoć države kao što imaju i strane.
Hoćete da kažete da vama odgovara mini-Šengen?
Meni odgovara maksi-Šengen i sve što mi uklanja granice i bilo kakve procedure u poslovanju. Kod nas se kaže za nekog ko nije mnogo pametan da je ograničen, eto zašto meni granice ne odgovaraju.
Kupci vas doživljavaju kao high-level brend namenjen višoj kupovnoj klasi. Je l’ teško održati se na toj poziciji s obzirom na kupovnu moć u Srbiji?
Jeste. Zato što i pored toga što mi insistiramo na kvalitetu ne smemo cenovno da pratimo taj kvalitet a troškovi nam rastu. I onda se smanjuje margina profita. Vrlo malo smemo da dižemo cene jer je konkurencija strašno oštra a ne smemo da spustimo kvalitet, izgubićemo kupce.
Kako vidite dalje poslovanje?
To niko ne može da predvidi.
Tržište se oporavlja bukvalno na mahove. U našem poslu imamo dva godišnja ciklusa od po šest meseci – od početka jedne rasprodaje do kraja druge rasprodaje. Ako u tih šest meseci propustite par meseci kad treba da prodajete robu u punoj ceni, ispustili ste profit. Onda ta roba koju ste planirali da prodate ostaje ali morate da iz tog proizvodnog ciklusa izvučete uloženi novac i idete s obaranjem cena i zaradite daleko manje novca i profita. Mi smo već dve pune sezone „bacili“, i početak ove treće. Stalno se pogađalo da špicevi epidemije budu u periodima kad je trebalo da naše cene budu pune i kad je trebalo da radimo s najvećim profitom. Na nesreću, čini se opet da će i sledeća naša sezona, jesen-zima na izvestan način biti zahvaćena u nekoj meri pandemijom.
Nadam se da će biti bolje, ali nisam ushićen jer može da krene i loše.
Vi niste od onih preduzetnika koji vole da su medijski eksponirani. Ali vam se početkom ove godine, u godini jubileja kada proslavljate 25 godina poslovanja, desilo da kompanija dospe u žižu javnosti optužbom jedne od menadžerki za mobing. Kako je rešena ta situacija?
Odmah posle tog slučaja Nadzorni odbor kompanije angažovao je nezavisnog eksperta Lolu Kićanović, koja je eminentan stručnjak za tu oblast i autor knjige o mobingu, da istraži šta se to desilo u mojoj firmi, da se provere procesi i utvrdi da li je bilo toga za šta su nas optužili. Njen izveštaj bio je povoljan za kompaniju. Za mene kao vlasnika, koji ove godine slavi 25 godina poslovanja kompanije, bitno je da znam da niko od zaposlenih nije bio ugrožen od menadžera ili procesa u firmi. Taj izveštaj nismo javno objavili, ali je meni bilo važno da znam da moja firma nije ugrozila nekog od zaposlenih i da radi na ispravan način.
