I ove godine su mnogi mali ljudi krenuli ili se spremaju da krenu prvi put u vrtić. I to je veliki dan, važan i stresan zbog svih promena koje nosi za dete i za roditelje. Među svim promenama kroz koje će proći, jedna je i velika promena samog predškolskog obrazovanja prilagođena novim generacijama. Svet se ubrzano menja, novi klinci su drugačiji i odrastaju u okolnostima koje pre neku godinu nismo mogli ni da zamislimo, i zato je na te izazove važno da se odgovori u periodu najranijeg detinjstva kada se razvijaju sposobnosti za celoživotno učenje.
Nove osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja prepoznaju značaj predškolskog doba u razvijanju sposobnosti kao što su samopouzdanje, otvorenost, radoznalost, istrajnost, otpornost i kreativnost. Simbolično nazvane „Godine uzleta“, predstavljaju jedinstven okvir za razvijanje raznovrsnih predškolskih programa vaspitno-obrazovnog rada sa decom, od jaslenog uzrasta do polaska u školu. Zasnovane su na savremenim teorijskim postavkama o detinjstvu, učenju i razvoju dece ranog uzrasta. Usmerene su na dobrobit svakog deteta i na odnose, na igru i učešće.
Svaki trenutak u životu deteta na predškolskom uzrastu je važan. To je jedinstveno doba kada najbrže rastemo, učimo i menjamo se. Kroz interakciju sa odraslima i spoljnim svetom dete u svakom trenutku uči. Dete je aktivno, radoznalo, istrajno, otvoreno, uspostavlja odnose i razume okruženje u kojem se nalazi, objašnjava Tanja Ranković, rukovoditeljka programa obrazovanja u UNICEF-u.
„O značaju ranog detinjstva govore brojna istraživanja koja ukazuju na to da je to period velikih potencijala za učenje i razvoj kompetencija deteta, kao i da kvalitetne prilike za učenje u ranom detinjstvu utiču pozitivno na dalje životne perspektive svake osobe. Zato su godine na predškolskom uzrastu jedinstvene, daju nam krila za celi život, pa se i program naziva ‘Godine uzleta’.“
Uvođenjem „Godina uzleta“ afirmiše se vera u kapacitete dece predškolskog uzrasta da aktivno učestvuju u svom učenju i razvoju, značaj igre i značaj odnosa kroz zajedničko učešće dece i odraslih u prostorima koji su inspirativni za dete i u kojima ono može da istražuje, da se igra, isprobava i tako upoznaje svet oko sebe. Ovaj novi pristup dodatno afirmiše profesiju vaspitača i stručnog saradnika, dodatno naglašava važnost partnerstva sa porodicom i otvaranja vrtića prema lokalnoj zajednici kroz korišćenje različitih resursa i prilika za učenje dece.
„Da bi se ovako velika promena pokrenula u sistemu predškolskog vaspitanja i obrazovanja, bilo je potrebno da se formira široka koalicija partnera koji su, svako sa svojom ekspertizom, doprineli širenju novih osnova na ceo sistem predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Kroz deo projekta ’Inkluzivno predškolsko vaspitanje i obrazovanje’ koji u saradnji realizuju Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNTR), UNICEF i Institut za pedagogiju i andragogiju uz podršku Svetske banke do sada je obuhvaćeno više od 13.000 profesionalaca iz svih javnih predškolskih ustanova i 710 profesionalaca iz 109 privatnih predškolskih ustanova. Formirana je i mreža od 90 obučenih trenera i mentora koji kontinuirano pružaju podršku predškolskim ustanovama“, priča Tanja Ranković.
„Godine uzleta“, kao nacionalni program, daju polazišta koja su jedinstvena za sve predškolske ustanove u Srbiji ali istovremeno otvaraju čitav niz mogućnosti, daju slobodu praktičarima da ih razrađuju na nivou svoje konkretne prakse koja uvažava specifičnosti konkretnog vrtića, predškolske ustanove, grupe dece, roditelja, karakteristika zajednice i svakog pojedinačnog deteta stvarajući prilike da predškolski period bude jedinstven i neponovljiv period u životu svakog deteta, kaže Aleksandra Ružičić, stručni saradnik i psiholog PU „Dečja radost“ Pančevo.
„U tome je vrednost, lepota, moć ovog programa, što ne daje ‘recepte’, ‘gotova rešenja’, već je vaspitač kreator programa, on je taj koji zajedno sa decom i roditeljima gradi i razvija program, kreira kontekst, gradi odnose, podupire različite načine učešća, razvija sredinu za učenje, promišlja i istražuje“, objašnjava ona.
„Godine uzleta“ uzimaju u obzir specifičnosti učenja u ranom detinjstvu. Deca uče kroz igru kao najprirodniji način, kroz koji dete uči da promišlja, stiče nova saznanja i važne životne veštine. Nova koncepcija promoviše pristup u kome bi deci trebalo da bude omogućeno da uče na „izvornim lokalitetima“ problema koji istražuju pri čemu i odrasli zajedno uče sa decom takođe kao učenici koji žele više da saznaju ili provere svoje pretpostavke. Tako se prostor učenja širi van vrtića, pa razvijanje projekata sa decom uključuje posete raznim mestima u lokalnoj zajednici i okruženju, kao i mnogo veće uključivanje roditelja u učenje i sve ono što se dešava u vrtiću.
Promene u praksi vrtića roditelji najpre prepoznaju kroz zadovoljstvo i posvećenost svoje dece i to navode kao ključnu motivaciju za svoje uključivanje u program. I roditeljima je kao i deci, kao i praktičarima, potreban smisao, a za njih je smisleno uključivanje onda kada to od njih traže njihova deca.
„Uloga praktičara je da kreira prilike i otvara mogućnosti za različite načine uključivanja roditelja kroz ohrabrivanje da iznesu ono što je njima važno i šta bi voleli u odnosu na svoju decu, uvažavanje predloga i inicijativa o zajedničkim akcijama na nivou vrtića koji omogućavaju zajedničku igru dece različitog uzrasta i roditelja. I još mnoštvo drugih, a koje izlaze iz okvira dosadašnjih uglavnom stereotipnih i formalnih aktivnosti“, priča Aleksandra Ružičić.
Igra je važna, ako ne i najvažnija aktivnost u tom „novom“ vrtiću. Kao najprirodniji način učenja, u „Godinama uzleta“ je vraćena na zasluženo mesto koje joj pripada, kao forma istraživanja i načina na koji dete stvaralački pristupa svetu.
U prethodnoj praksi slobodna igra je bila u potpunosti prepuštena deci, i često su je odrasli tretirali kao aktivnost od „drugorazrednog značaja“.
„U takvim okolnostima, ono što je bilo važno roditeljima prepoznavali smo kroz pitanja koja su najčešće upućivali deci i vaspitačima: ‘Šta ste danas radili? Šta ste danas učili?’ Bilo je na neki način ‘jasno’ da postoje situacije u kojima se nešto ‘ozbiljno radi’ – situacije učenja, zapravo podučavanja i situacije kada se ‘samo igra’“, kaže Aleksandra Ružičić.
Međutim, sada uključivanjem u život vrtića, roditelji počinju da prepoznaju mogućnosti da se kroz zajedničku igru sa svojom i drugom decom i roditeljima, upoznaju sa onim šta su deca učila u vrtiću, da budu svedoci njihove radosti otkrića, da kod svoje dece prepoznaju osećaj važnosti i doprinosa nekoj zajedničkoj ideji.
Ljiljana Dragutinović, vaspitačica u Predškolskoj ustanovi Vračar, navodi kako često dobijaju pitanja koja se odnose na to da li je dovoljno pustiti decu da se igraju. Jasno je da to pitanje postavljaju oni koji nedovoljno razumeju dečju igru i to kolika je posvećenost dece tokom igre.
„Ako se malo preispitamo, mi odrasli možemo da zaključimo da smo sve najvažnije stvari u životu naučili kroz situacije koje su bile smislene i tada životno važne. Ako pođemo od toga da je najvažniji cilj u odnosu na dete podrška dobrobiti deteta, a to znači, pored ostalog, da dete bude zadovoljno i srećno, onda jasno možemo prepoznati da je vrtić mesto gde se razvijaju dispozicije za celoživotno učenje kao što su: samostalnost, samokontrola, samoprihvatanje, sve što je u stvari potrebno za život.“
Olako se donose zaključci da dete može da radi samo ono što želi i voli. To nikako nije istina, dodaje. Suština je da dete ima mogućnost da se bavi onim što ima smisla za njega, za šta je zainteresovano, a deca su zainteresovana za sve ono što se oko njih dešava, za ono što angažuje sva njihova čula i celo biće. „Posebno mi je važno da naglasim da je bitno da deci omogućimo da kroz proces istraživanja mogu da prolaze na način koji im je blizak i da se izražavaju na različite načine: crtež, govor, pokret, muzika… Takođe da kroz različite interakcije i zajedničko učešće sa drugom decom i odraslima vide kakav je njihov doprinos tokom rada“, priča Ljiljana Dragutinović.
Zabrinutost za to da na ovaj način ne doprinose učenju deteta nikako nije na mestu. Govoreći o učenju, nikako ne misli samo na razvijanje i usvajanje pojmova i sadržaja, nego na učenje u širem smislu.
„Kroz odnose sa vršnjacima i odraslima deca uče da dele, da se dogovaraju, da sačekaju svoj red, da grade prijateljstvo, da proširuju iskustva i saznanja o svojoj i drugim kulturama, da dele sa drugima ono što su naučili, kao i što uče o sebi i svojim mogućnostima: da spoznaju svoje snage, da se pitaju, da prave izbor, da istražuju različite identitete, da osveste svoje učenje“, dodaje.
Danica Čolaković, majka dveju devojčica od 5 i 2 godine koje idu u vrtić „Zeka“ u Obrenovcu, kaže da je u početku najvidljivija promena bila u domenu samostalnosti.
„Insistirala je da neke radnje, kao što su pranje ruku, presvlačenje ili hranjenje a u kojima smo joj mi pomagali, radi isključivo sama. Sada vidim promenu i u odnosima sa drugom decom u smislu prihvatanja druge dece i igre sa njima. Na igralištu lako stupa u interakciju sa različitom decom, voli da prilazi mlađoj deci i da ih zabavlja, ima grupu dece sa kojom se najčešće igra i to su deca iz njene grupe ali i drugih grupa.“
Dodaje da već na putu od vrtića do kuće dete često ushićeno priča šta su radili, kako su se igrali, gde su bili…
„Od kada ide u vrtić, sve više ima pitanja za nas, i to nekih pitanja koja nam u prvom trenutku izgledaju neobično u smislu ‘kako joj je sad to palo na pamet’, ali smo kasnije, kada smo u vrtiću videli pano sa onim čime se bave, shvatili da su ta pitanja upućena nama nastala na osnovu toga“, priča Danica Čolaković.
Partnerstvo vrtića i roditelja za sprovođenje ovih promena je ključno za dobrobit deteta. Da li su roditelji prepoznali prednosti i kako reaguju?
„Roditelji kao bitan kvalitet ovakvog partnerstva navode osećanje dobrodošlice i atmosferu pripadanja, koja menja njihovo viđenje vrtića kao mesta u koje ‘uđu, ostave dete, razmene aktuelne informacije sa vaspitačem i izađu’, ka viđenju vrtića kao mesta autentičnog zajedničkog življenja“, kaže Aleksandra Ružičić.
„Imamo otvorenu komunikaciju“, kaže majka Danica Čolaković. „Ako se desi da nekada bude zbog nečeg tužna, vaspitačice mi ispričaju tu situaciju. Jedno vreme, dok je mlađa sestra bila na adaptaciji, starija devojčica je negodovala ujutru prilikom dolaska u vrtić, vaspitačice su bile strpljive i pune razumevanja. Za sve je bilo značajno što su vaspitačice omogućile mojoj starijoj devojčici da boravi kod mlađe sestre u grupi“, navodi značaj dobrog odnosa između roditelja i vaspitača.
Nove osnove programa se uvode u fazama od 2019. do 2022. godine u različitim opštinama u Srbiji. Svaka predškolska ustanova prolazi kroz sveobuhvatni program jačanja kapaciteta zaposlenih da bi se obezbedili uslovi za primenu. Do kraja ove godine biće osnaženo više od 14.000 zaposlenih u svim predškolskim ustanovama u Srbiji, kroz obuke koje se realizuju u saradnji sa Zavodom za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.
Kroz praćenje programa podrške dobijena je procena većine direktora i stručnih saradnika iz predškolskih ustanova da je 70-80% njihovog kolektiva otvoreno i motivisano za promenu, a početni rezultati i uvidi mentora i trenera pokazuju da su promene pokrenute i one se, shodno očekivanjima, za početak ogledaju u drugačijoj organizaciji prostora, navodi Tanja Ranković iz UNICEF-a. „Vrtići širom naše zemlje izgledaju mnogo drugačije, ima mnogo više realnih predmeta iz života, raznih materijala iz prirode, svuda su izloženi produkti iz dečjih projekata i njihovih istraživanja.“
Kvalitativna istraživanja koja rade pokazuju da roditelji prepoznaju doprinos programa osećaju dobrodošlice koji imaju u vrtiću i kvalitetnijem odnosu koji imaju sa detetom, dodaje Tanja Ranković. „Pored toga roditelji su opisali i čime su posebno zadovoljni u primeni programa, a to je istraživačko učenje, razvijanje kreativnosti i samostalnosti, angažovanost dece, učenje kroz igru, osećaj pripadnosti i otvorenosti ka lokalnoj zajednici.“
Tagovi
