Prva knjiga poezije autorke Marije Jeftimijević Mihajlović pod nazivom „Hram tišine“, predstavljena je u punoj sali Studentskog centra Beograd, u prisustvu kulturne i akademske zajednice. Objavljena u izdanju „Partenona“, knjiga nas vodi kroz lepotu sveta poezije pogledom na čovekovo unutrašnje biće i vrhovne vrednosti svakog društva. O knjizi su govorili dr Mirjana Bečejski iz Instituta za srpsku kulturu u Prištini, književnik Dragan Lakićević, dr Jana Aleksić, a stihove iz knjige publici je pročitala umetnica Nataša Lasica.
Autorka knjige, dr Marija Jeftimijević Mihajlović istakla je da, u vreme dehumanizacije ljudske prirode, kada je jedan njen deo nje potisnut i stavljen u drugi plan, poezija jeste ono što čuva najbolje od čoveka, ljudske prirode, sposobnosti, sklonosti i mogućnosti da bude iznad događaja, stvari i trivijalnosti svakodnevnog života. Ona je dodala da nam poezija pruža mogućnost da oslušnemo sebe i čujemo svoj unutrašnji glas, te da iz toga krenemo u dijalog i komunikaciju sa svetom.
„Hram tisine je zbirka pesama koja je nastajala tokom više godina i u njoj su pesme različitih motiva, pesme sa nacionalnom tematikom, ljubavne pesme kao i one koje su inspirisane nekom vrstom duhovnog iskustva. Poruka knjige je bila takva da se čovek osvrne na ono što poezija nosi – ona nosi najbolje od nas samih“, poručila je autorka govoreći o nastajanju knjige.
Recezentkinja knjige, dr Mirjana Bečejski opisala je autorku kao „čistog liričara“, koji svoju poeziju oslobađa trivijalnosti svakodnevice i peva samo o onome što je za ljudsku dušu od suštinske važnosti, o onim jednostavnostima o kojima je najteže pevati: ljubav, vera, nada, duša, patnja, (izgubljena) otadžbina, snovi, sreća, stvaranje.
„Tri hrišćanska simbola vrlinâ – ljubav, vera i nada, iskustveno su doživljena i promišljena duhom svetovnog bića. Izvan tih granica njihovo značenje je intuitivno naslućeno i pesnički sugerisano na način svojstven malarmeovskom, simbolističkom pesničkom nasleđu, ali i hrišćanskoj duši koja do Sofije doseže posredstvom pomenutih vrlina“, rekla je Bečejski.
Književnik Dragan Lakićević naveo je da je u ovoj knjizi opisan proces bića – proces kao izraz bivanja i postojanja.
„Takvim pojmovima možda otvaramo kutije značenja svake, pa i ove poezije. Dodiri duše su naša vaznesenja – takva poenta Marijine knjige sugeriše da se sve dešava na astralnim nivoima. Energija jubavi čini protivtežu energiji svetlosti. List, cvet, granje i pupoljak u pesmi Cvetanje neba prvi je pesnički silazak na zemlju, i tu, na tom nivou, pokazuju se procesi tela“, zaključio je Lakićević.
O autorki:
Dr Marija Jeftimijević Mihajlović (1978) je viši naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu – Priština, sa sedištem u Leposaviću. Magistrirala je sa temom Poetika Branka Miljkovića, a doktorirala sa temom Stilsko-tematske odlike Romana Petra Sarića.
U fokusu njenih književnokritičarskih i književnoistorijskih proučavanja bila je uglavnom srpska književnost Кosova i Metohije (u okviru projekta Instituta Duhovna i materijalna kultura Кosova i Metohije), ali i savremena srpska književnost i izučavanje komparativnih veza sa kulturama drugih naroda, pre svega ruskom.
Rezultati njenog naučnog angažmana jesu četiri knjige i više od sto naučnih radova, ogleda, članaka i prikaza. Urednik je nekoliko tematskih zbornika i naučnih monografija, učesnik brojnih domaćih i međunarodnih naučnih skupova (o Peteru Handkeu, Dobrici Ćosiću, Vasku Popi, Ivi Andriću, Desanki Maksimović, Miroslavu Antiću, Miroslavu Maksimoviću, rusko-srpskim kulturnim vezama itd.)
